U mirnom baranjskom gradiću Šiklošu, nadomak čuvene tvrđave i stare Malkoč-begove džamije, stoji jedna tiha, ali snažna tačka srpskog trajanja – Hram Svetog velikomučenika Dimitrija. Ova crkva u okrilju Budimske eparhije SPC, nije samo bogomolja, već svedočanstvo o tome kako se narod čuva i kada ga je malo, a istorija teška.
Srbi su u ove krajeve pristizali još u vreme velikih seoba i ratnih talasa, tražeći zaklon od osmanske najezde. U lokalnom pamćenju posebno mesto ima i predanje vezano za Svetog Stefana Štiljanovića, čije se ime u Baranji izgovara s poštovanjem, kao simbol stradanja, vere i postojanosti.
Prva bogomolja u Šiklošu bila je skromna, drvena, a kasnije je zamenjena čvršćim zdanjem. Današnji hram podizan je od 1793. do 1806. godine, u skladnom spoju baroka i klasicizma: umeren, dostojanstven, sa vitkim zvonikom i polukružnom apsidom. Unutra, priču nastavlja raskoš – ikonostas iz 1836. godine, sa pozlatom i prepoznatljivim plavo-zlatnim tonovima, obnovljen je i vraćen u punom sjaju, pa crkva danas izgleda kao mala riznica u kojoj se čuva deo srpske umetničke i duhovne baštine.
Iako je srpska zajednica u Šiklošu danas malobrojna, hram i dalje „diše“. Bogosluženja se služe nekoliko puta godišnje, a posebno svečano na slavu – Svetog Dimitrija (8. novembar), kada se okupe vernici iz okolnih mesta i šire dijaspore. Ko dođe, oseti ono najvažnije – da se ovde ne čuva samo građevina, već i uspomena, identitet i zavet predaka.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Hram Svetog Dimitrija u Šiklošu zato nije puka turistička tačka na mapi Baranje. To je znak da srpska reč i molitva, i van granica otadžbine, mogu da opstanu – tiho, ali čvrsto kao kamen od kog je sagrađena ova svetinja.
Piše: Nina Stojanović
