Pre sto godina, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca stiglo je oko 45.000 ruskih emigranata – oficira, vojnika, intelektualaca, umetnika i njihovih porodica, bežeći pred boljševičkim terorom posle građanskog rata u Rusiji. Nisu došli samo kao izbeglice, već kao ljudi koji su u poraženoj i opustošenoj zemlji pronašli novi dom i dali nemerljiv doprinos njenoj obnovi. Srbija, koja je u Prvom svetskom ratu izgubila više od milion i trista hiljada ljudi, prihvatila ih je kao braću.
Kako navodi novinar i publicista Drago Delić, autor knjige „Srpski Rusi“, oko 90% ruskih emigranata ostalo je na prostoru današnje Srbije, dok je oko 20.000 prošlo kroz zemlju i nastavilo dalje ka zapadnoj Evropi. Sremski Karlovci postali su središte ruske emigracije, mesto u kome je živeo general Petar Vrangel, poslednji komandant carske vojske, ali i sedište Ruske zagranične pravoslavne crkve.
Ruski emigranti obnavljali su fruškogorske manastire, svetinje u istočnoj Srbiji, oko Negotina i Trstenika, a u manastir Tumane doneli su čudotvorne ikone. Njihov doprinos nauci bio je podjednako snažan. Među profesorima koji su došli iz Rusije bilo je i onih koji su postali članovi Srpske akademije nauka, poput Georgija Ostrogorskog, jednog od najvećih vizantologa 20. veka.
U arhitekturi su ostavili dubok trag. Nikolaj Krasnov i njegovi sunarodnici podigli su zgrade koje i danas obeležavaju Beograd – zgrada Vlade u Nemanjinoj ulici, kao i spomen-doma na Zejtinliku. U kulturnom životu pokrenuli su balet i operu, osnovali Beogradsku školu stripa i otvorili prve kozmetičke salone u prestonici.
Dolazak Rusa bio je melem na ranu iscrpljene zemlje. Nisu došli samo da prežive, već da rade, stvaraju i ostave trag. Mnogi su verovali da je njihov boravak privremen, ali je istorija odlučila drugačije. Njihovo nasleđe ostalo je u gradovima, hramovima, knjigama i sećanjima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ruska emigracija nije bila samo bekstvo od revolucije, već susret dva naroda koja su se prepoznala u stradanju, veri i potrebi za obnovom. Rusi nisu došli da uzmu, već da daju znanje, talenat i rad. Danas, kada se istorija često posmatra površno, ovaj vek zajedničkog života podseća da gostoprimstvo nije slabost, već snaga naroda koji zna ko je i šta nosi u sebi.
Piše: Stefan Stojanović
