U pravoslavnom kalendaru, među praznicima koji se obeležavaju 7. decembra, posebno mesto zauzima spomen Svete velikomučenice Ekaterine Aleksandrijske. Njena žrtva i vernost Hristu ostale su duboko upisane u predanju i pozivaju vernike da se sete snage koja dolazi iz istinske vere.
Ekaterina je rođena 287. godine u Aleksandriji kao ćerka cara Konste. Nakon očeve smrti brigu o njoj preuzela je majka, koja je potajno živela hrišćanski i kroz svog duhovnog učitelja uvela Ekaterinu u veru. Predanje kaže da je u mladosti imala viđenje u kojem joj se javio Gospod i stavio prsten na ruku, kao znak da joj je namenjeno potpuno predanje Njemu.
Ekaterina je bila izuzetno obrazovana. Poznavala je filozofiju, medicinu, logiku i retoriku, što je bilo retko za njeno vreme. Kada je car Maksencije počeo da primorava narod na prinose idolima, ona je smelo izašla pred njega i otvoreno govorila protiv takve prakse. Car je tada doveo pedeset mudraca da je pobede u raspravi, ali je Ekaterina svojom mudrošću nadjačala sve. Dirnuti njenim rečima, oni su pred pogubljenje primili hrišćanstvo.
Dok je bila u tamnici, Ekaterina je svojim rečima ohrabrila vođu carskih vojnika Porfirija, kao i 200 njegovih ljudi. Njima se pridružila i sama carica. Svi su, pod njenim uticajem, primili hrišćansku veru. Predanje govori da je tokom mučenja anđeo sišao i razorio točak koji je bio pripremljen za njenu smrt, a da joj se potom javio i sam Hristos.
Ekaterina je posečena mačem u svojoj osamnaestoj godini, 24. novembra. Umesto krvi, iz njenog tela poteklo je mleko. Njene svete mošti čuvaju se na Sinaju, gde vernici i danas nalaze utehu u molitvi.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Primer Svete Ekaterine pokazuje da hrišćanstvo traži ne samo znanje, već umeće da se veri ostane odan u času iskušenja. Njena hrabrost podseća da istinska snaga vernika ne leži u spoljašnjoj moći, već u srcu koje ume da svedoči istinu bez straha. Zato se njen podvig i danas vidi kao putokaz kako živeti Jevanđelje u svakodnevnim izazovima.
Piše: Stefan Bogdanović
