Na zaravni iznad Prolom Banje uz tihi žubor reke i mirise šume, podignuta je crkva brvnara posvećena Svetom Vaskrsenju Lazarevom – Lazarica. Do nje se stiže putem koji prelazi preko rečice i drvenog mosta kojim mogu da prođu i automobili, a na mostu belim slovima piše „Most ljubavi“. U njenoj porti u krugu oko svetinje, rastu neobične šljive – debla im se spiralno uvijaju, kao da i danas prate ophod koji je, po predanju, načinila vojska kneza Lazara uoči polaska na Kosovo.
U zapisu iz knjige „Zvona zlatnoga neba“, Batrića Ćalovića pripoveda se da je knez sa svojom svitom ovde stao, pomolio se i rekao: „Dok je šljive – biće i Srbije.“ Sveštenstvo i ratnici potom sedam puta obilaze crkvu. Najpre neprimetno, a zatim „sasvim vidno“, stabla u blizini počinju da se uvijaju. Od tada govore meštani u porti ih uvek ima šest, a kada jedno drvo svene, drugo se pojavi na njegovom mestu.
Danas Lazarica deluje gotovo monaški jednostavno, tamno drvo, niski prag, miris sveće. Ispod krošnji bez ploda (kažu – zato što su „okrenute zavetu, a ne rodu“) prolaznik zastaje i beleži nezamenjivu sliku. Priča iz knjige uklapa se u živo sećanje ovog kraja da su se ovde molili, pričešćivali i odlazili na jug, a da su šljive, „kao pčele oko cveta“, ostale da kruže oko svetinje.
Ko prolazi Prolom Banjom, do Lazarice stiže brzo, kratka vožnja i nekoliko desetina koraka uzbrdo. Nagrada je mir, a vremenu brzih slika i kratkog pamćenja, šest spiralnih stabala podseća da zavet, živi duže od čoveka, pa je tako ovaj kosovski nadživeo kneza Lazara i trajaće dok je srpskog naroda.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ova priča nije „samo legenda“, već pouka o tome kako seoske svetinje i legende, često nepravedno zaboravljene, čuvaju narodnu istoriju i duh naroda. Lazarica nas uči da se identitet ne brani verom i doslednošću – kao šljive koje, već vekovima stoje u krugu i same se obnavljaju.
Piše: Nina Stojanović
