U Crkvi Svetog Luke u Dortmundu arhijerejskom liturgijom i potom narodnim veseljem hramovnu slavu proslavilo je više od 500 naših ljudi.
Liturgiju je u prisustvu više stotina vernika služio vladika Jovan uz sasluživanje oca Mladena Janjća iz Kelna, oca Duška Spasojevića i đakona Aleksandra Debeljaka iz Diseldorfa i oca Danila Dangubića, starešine Crkve u Dortmundu. Osim prisustva velikog broja verujućih, liturgiju je ukrasilo i u nju utkano miropomazanje jednog novog člana pravoslavne zajednice. Obred su odabranim duhovnim pesmama upotpunili Veliki i Dečji hor. Posle pričešća više od stotinu vernika, sa velikom ikonom Svetog Luke, nošenom ispred svih, krenuo je svečani ophod oko crkve. Slavska znamenja, žito i kolač, nosili su ovogodišnji kumovi, porodica Kovačević – Rade i Ivana sa decom Stefanom i Marijom, dok su njihova ramena ponosno krasile lente srpske zastave. Posle osvećenja slavskih znamenja otac Danilo i kumovi su sve goste pozvali na posluženje i narodno veselje.
Druženje i šale
U lepom i uređenom parohijskom dvorištu, postavljeni su šatori kako bi pružili zaštitu od moguće kiše. Pod njima su mesta za velikim brojem stolova za posluženje, druženje, šalu i veselje imali i gosti i domaćini. I dok se Fantom iks bend, ovde svima poznat i već odomaćen, potrudio da sve obraduje dragim melodijama narodnih pesama, ispred ozidane letnje kuhinje, miris ćevapa kao i osmesi i šale onih koji ih prave, Nade, Alekse, Gorane i Danice privukli su redove ljudi. Tu smo sreli i sestre Lazukić, Zoricu i Jovanu, sa porcijama u rukama. Odvojivši par trenutaka za nas, Zorica nam je ispričala:
– Ovde u Nemačkoj smo svi zajedno skoro tri godine. Bratu Milanu, Jovani i meni je posebno nedostajalo društvo koje smo imali u Srbiji, a jezik nam je bio prepreka. Pri crkvi smo pronašli sredinu kojoj pripadamo, ovde se osećamo kao da smo u Srbiji, porodica je stekla prijatelje. Posle liturgije se okupimo, mama Lidija pomaže u kuhinji, ja u prodavnici, sestra peva u horu, tata Dragan uvek nešto teže radi… Upoznala sam i vršnjake koji su ovde rođeni, ali teško mi je da se družim sa njima jer imamo potpuno drugačije poglede na svet, zato idem u Srbiju kada god mogu.
Vesela graja brojne dece koja su se igrala u parkiću oslikanom bojama naše zastave povremeno je nadjačavala muziku. Mališani su trčkarali i do Parohijskog doma. Tamo su kao i mnogi gosti bili privučeni brojnim slatkim i slanim đakonijama koje su neumorno iznosile i posluživale vredne ruke žena iz Kola srpskih sestara.
Kolo obgrlilo šatore
I dok su domaćini brinuli sa svi budu lepo ugošćeni, na bini je otpočeo program koji je vodila Nikolina Mutić, a koji su svojom igrom ukrasili najmlađi folklorni igrači Izvora iz Reklinghauzena i Srbije iz Dortmunda. Publika se posebno oduševila kada su zapevale voditeljka Nina i Tamara Jakimovska. Poneseni bogatim koloritom nošnji, muzikom i igrom i gosti su zaigrali i zapevali, a kolo je obgrlilo velike šatore. Opet neki drugi nisu odoleli pa su naručivali pesme za kojima im srca čeznu i koje su im, na veliko zadovoljstvo, pevala čak tri pevača iz benda.
Svoje mesto u bogatom životu zajednice pronašla je i Zorica Barać. Ovog puta, poezijom koju piše i govori, obogatila je pre svega rodoljubljem inače lepu atmosferu svečane parohijske sale u kojoj su se sa vladikom Jovanom, vicekonzulom Jelenom Rodić i nekoliko sveštenika družile brojne zvanice. Upitan za utiske koje će sa ove slave poneti vladika je rekao:
– Interesantno je putovanje od parohije do parohije – svaka je posebna. Atmosferu u Dortmundu karakterišu srdačnost i neposrednost u odnosima, kao i zajednički život, zajedničko veselje i deljenje svakodnevice. Time sam veoma obradovan. Naravno veselje kao produžetak liturgijskog događaja je nešto izuzetno pozitivno. Čim se ljudi sabiraju i razmenjuju pozitivnu energiju – to ne može biti loše – to je produžetak blagodarenja Bogu na životu i svemu što imamo. Naravno, kao i u svemu ostalom treba tražiti meru i izraz koji je adekvatan – istakao je vladika pre nego što je otišao sa slavlja zbog svojih obaveza
Zajedno sa ocem Danilom i nekolicinom domaćina kumovi su ovog slavskog nedeljnog popodneva punog muzike i radosti još dugo pratili goste kojima se veselje pod parohijskim krovom nije napuštalo. Ali kako vladika Jovan reče – mera se morala naći.
Komad naše Srbije
O kulturno-zabavnom životu zajednice, nešto više smo saznali od Monike Cvetkoske koja je godinama upućena u njegovu organizaciju.
– Ovaj program je u prethodne dve godine bio jako bogat. Sve je počelo veronaukom za odrasle oca Danila – tu smo mnogo toga naučili, ali se i međusobno zbližili kao zajednica. Onda su se nadovezala predavanja drugih sveštenika, književne večeri, koncerti, dani vina, projekcije filmova, predstave i radionice za decu. U okrilju naše zajednice su horovi i Kolo sestara. Aktivnosti povezujemo sa praznicima pa njihovo razumevanje bude šire i potpunije. Mi u rasejanju imamo veliku potrebu za ovakvim kulturno- zabavnim životom, to je nama komad naše Srbije. Uz njega odrasli pobeđuju usamljenost, a deca grade identitet. Ljudima je ovde lepo i žele da svima koji dođu bude lepo – svi se osećamo kao domaćini i svi su dobro došli – iskreno je objasnila Monika koja je bila u društvu muža Darka, majke Milodanke i oca Bore.
Duhove i narodne pesme
– Hor nosi ime „Svetog Romana Meloda“, postoji već godinu dana i okuplja decu od predškolskog uzrasta do petnaestogodišnjaka, a ima ih 25. Tokom liturgija oni odgovaraju, pevaju duhovne pesme, a posle liturgije i narodne. Uče da budu liturgijski članovi zajednice, a na probama stiču znanja i iz naše istorije i veronauke. Nedavno su organizovali prodaju sladoleda i od prikupljenog novca priuštili sebi zajednički boravak u igraonici. Zahvaljujući porodici Glušica organizovali smo im i izlet prošle zime, a sada smo veoma ponosni jer smo pozvani da budemo gosti folklorijade koju organizuje KUD Srbija – zadovoljno je rekla Anđela.
Posvećeni zajednici
Već pomalo umorna od obaveza i uzbuđenja, ipak sa radošću, da nam mesto svoje porodice u ovoj zajednici dočara, poželela je kuma Ivana.
– Moja familija potiče sa Kosova, ja sam ovde već 25 godina, a moj muž još duže. Teško nam je što je dole sada tako malo naših ljudi, ne slavi se kao nekad, kao ovde. Mi smo nekako stari – novi kumovi jer smo ranije već bili kumovi za Savindan. Od kada je otac Danilo došao, ne samo on već cela njegova porodica – svi su potpuno posvećeni ovoj crkvi u kojoj smo i mi našli našu luku. Kulturno-zabavni program koji je ovde zaživeo mnogo nam znači. Letos, boraveći na Krfu, uspostavila sam kontakt sa kustosem Muzeja Srpska kuća i on je bio oduševljen što smo ga posle dogovora sa ocem Danilom pozvali da nas poseti i govori nam o važnim trenucima naše istorije – istakla je Ivana.
Obnova crkve
Borko Obradović je nekoliko godina uključen u građevinsku obnovu crkve, stare gotske katedrale. Za urađeno zahvaljuje svim generacijama brojnih vernika, donatorima, sveštenicima i eparhiji. Nabraja šta je do sada urađeno.
– Pre svega rešen je problem prokišnjavanja krova, sanirane su pukotine, ofarbana unutrašnjost, adaptiran prostor za Bogosluženje i paljenje sveća, proširena je pevnica, ikonostas je ulepšala Maja Bulatović… U Parohijskom domu imamo novu kapelu, prodavnicu, kuhinju.I dvorište je uređeno, dečje igralište izgrađeno, obnovljena bina. Grejanje crkve i renoviranje stambenog objekta u parohijskom krugu ostaje veliki izazov koji nam svima predstoji.
Porodična atmosfera
– Sve hrišćanske zajednice imaju svoj način slavljenja svetaca, a naš je potekao iz porodične atmosfere, tako su ranije uoči slava krštavane čitave porodice – kaže otac Danilo.
Objašnjava da pitanje našeg srpskog identiteta počiva najpre na onome što nam je Sveti Sava ostavio.
– On je pre svega poverovao u Hrista, a svojim pregalaštvom nas je uveo među hrišćanske narode. Tako je naš nacionalni identitet zasnovan na liturgiji i tajnoj večeri, a kod nas je na liturgijama sve više liturgijski osvešćenih ljudi. Korona kao i skoriji događaji uzdramli su biće čoveka kao svako veliko iskušenje koje rađa novi damar u okviru duhovnog života.
