Prva sijalica u Srbiji je zasijala u kafani. Po jednoj beogradskoj novinskoj vesti iz 1939. godine kafedžija Petar Jovanović Štačanin, vlasnik „Hamburga“ na uglu Kneza Miloša i Masarikove, već u proleće 1881. godine kupuje parnu mašinu s generatorom i razapinje žicu do kapije Narodne skupštine naspram lokala. Na kraju ulice postavlja lučnu lampu. Gosti, zabezeknuti pred „svetlom bez fitilja“ gledaju kroz nagore nagnuto staklo kako se noć pretvara u dan. Niko tad još ne sluti da se pred njima prva rečenica jedne velike, električne priče.
Od pionirskih kafanskih eksperimenata do ozbiljnih gradskih instalacija prošlo je tek koju godinu. U Kragujevcu u krugu državne topolivnice i „čaurnice“, 1884. godine pokrenuta je centrala koja hrani tridesetak lučnih i više sijalica od 10 do 16 vati, dovoljno da se fabrika osvetli i da se radi i noću. U to vreme formira se i „Komisija za električno osvetljenje“, profesor Đorđe Stanojević, Teslin savremenik i neumorni zagovornik elektrifikacije, sa hemičarem Markom Lekom i drugim članovima, planira kako da izlazak iz petrolejske muke postane javni poduhvat, a ne samo tehnološka radoznalost.
Beograd svoj ispit polaže 6. oktobra 1893. godine. Prve električne svetiljke zablistale su duž Kolarčeve i Makedonske, potom oko Terazija. Ulični život dobija novu dinamiku radnje produžavaju radno vreme, trampe se navike, a grad postaje scena. Ubrzo ni troškovi više nisu egzotika nego račun, kafane i radnje plaćaju više, domaćinstva manje.
Tako se, između jedne lučne lampe u kafanskoj ulici i prve gradske mreže, rodila srpska električna epoha iz spojenih sudova preduzimljivosti, znanja i državnog posla. Na naš način od varoši i pogona, preko katedre i komisije, do ulice.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ova priča nas podseća da su tehnološki skokovi u Srbiji često kretali iz kafane, radionice ili učionice, odatle gde ima volje, radoznalosti i malo drskosti. Štačanin i Stanojević nisu čekali uredbe, gurali su napred i pre nego što je država imala plan.
Piše: Nina Stojanović
