Milan Stanković i Dragoslav Danilović iz Mokranja, najistočnijeg vlaškog sela u Srbiji, blizu Negotina su rođeni 1948, išli su u isti razred, zajedno pošli u vojsku u istu kasarnu i dalekih 70-ih godina krenuli u pečalbu. U Nemačkoj su im se putevi razišli i posle 52 godina su se sreli na ručku, koji je spremao Milan Stanković, a na ručku su bili i povratnici, kao i oni koji još žive i rade u Nemačkoj, a među njima i Živojin Marković, Dragoslav Stanković, Dragoslav Danilović koji su se vratili u zavičaj, kao i Miodrag Jovanović sa ženom koji još rade u Frankfurtu i Slobodan Radujevčanović koji živi na Bledu.
– Bilo nas je 42 učenika, a učitelj nam je bio Moma Đorđević iz Negotina. Kad je došlo vreme da se obuče uniforma, obreli smo se zajedno u kasarnu blizu Osijeka. Bili smo u istoj spavaonici. Za vreme obuke imali smo sreće jer smo bili visoki i kršni momci. Pored ostalih, odabrali su Dragoslava i mene da idemo u Bosnu da budemo statisti na snimanju filma „Bitka na Neretvi“. Tamo smo bili četiri meseca i bili smo slobodni vojnici. Videli smo Jula Brinera, Špelu Rozin, Ljubišu Samaradžića, Batu Živojinovića, režisera Veljka Bulajića i ostale glumačke zvezde – seća se Milan Stanković.
Iz Slovenije u Nemačku
Imali su zadatak da učestvuju u napadima i viču: „Ura!“, ali su, kaže, bili ozbiljni i savesni.
– Pošto nije bilo snega te godine u Bosni, izabrali su nas 30 vojnika da vojnim autobusom odemo za Piran. Tamo smo snimali neke scene u jednoj hali gde su pravili veštački sneg. Kad smo završili vojsku vratio sam se kući. Onda sam pošao u Sloveniju gde je nekoliko meseci ranije već bio otišao moj stariji brat, takođe se Dragoslav zove. Tamo sam radio 18 meseci u poznatoj fabrici Rog. Moj brat i ja smo se zatim uputili za Austriju gde smo radili tri meseci i onda krenuli dalje, za Frankfurt. Godinu danas kasnije moj drug Dragoslav Danilović je došao u Štutgart gde je radio u jednoj fabrici za proizvodnju federa za mercedese – nastavlja Stanković.
Milan je u gradu na Majni radio punih 45 godina, od 1970. do 2015:
– Nameštao sam popločani kamen po parkovima, vrtovima i drugim mestima u Volfeldenu blizu Darmštata. Čim sam došao u Nemačku bio sam prvi koji je položio i u početku sam vozio radnike na bauštelama, a kasnije smo brat i ja postali poslovođe i imali smo svoje grupe radnika. Što se tiče mog druga Dragoslava, povremeno smo se nalazili u Nemačkoj. Išao sam ja kod njega, ali je dolazio i on ko mene. Poslednji put smo se sastali kad smo slavili 50. rođendan. I eto, danas, posle 52 godine opet smo zajedno u Mokranju, gde ćemo ostati do kraja života. Ja sam 27. februara ove godine u Nemačkoj imao moždani udar i bio sam tri i po meseca u banji. Međutim, stanje mi se poboljšalo tek kad sam došao u Selters Banju kod Mladenovca gde sam se za pet nedelja brzo oporavio. I eto danas ovde sam kod kuće u Mokranju. Zahvalan Bogu što sam ostao živ i što se polako oporavljam, častio sam prijatelje jednim ručkom uz muziku uživo, a među njima su bili i obojica Dragoslava, moj brat i moj školski drugar – završava priču Milan Stanković.
Statisti u „Bici na Neretvi“
Dragoslav Danilović se priseća dana u JNA:
– Bili smo u jedinici protivavionske artiljerije u Đakovu u Hrvatskoj. U istom odeljenju na istoj samohotki, Milan je bio nišandžija, a ja pomoćnik. Iz Đakova smo otišli u prekomandu u Doboju, u radnu jedinicu. Tamo su po kazni bili smešteni politički neistomišljenici, a bilo je i običnih vojnika. Ako si se ponašao primerno, mogao si da dobiješ deset dana nagradnog odsustva. Njih 30 je otišlo u Sarajevo da operiše bruh jer su se dokazali kao dobri radnici, samo da bi išli na nagradno odsustvo. Rekao sam Milanu da ću radije ostati 20 dana duže u vojci, samo da idem zdrav kući i da ne idem pod nož. Nakon nekog vremena stigla je depeša da se traže dobrovoljci za snimanje filma „Bitka na Neretvi“. Mnogi od njih nisu hteli, da se prijave, jer se pročula informacija da je tamo veoma opasno i da može da se pogine.
Ipak, njih dvojica su rešila da idu.
– Prijavili smo se, pa šta nas snađe. Obavestili smo zastavnika da želimo da idemo na snimanje filma umesto onih koji neće i on je to odmah prihvatio.
Išli smo vozom noću. Nismo znali šta nas čeka. Odjednom je voz stao na nekoj poljani, a vođa puta je naredio da vojska izađe. Išli smo peške do raskrsnice puteva Sarajevo-Mostar-Ploče i tu su nas čekali kamioni, koji su nas vozili do nekih zidanih baraka gde smo se stacionirali. Nema struje, poneki prozor je bio razbijen, nema vode. Pitali smo se gde smo mi došli. Naišao je jedan kapetan i rekao nam da se strpimo do sutra i da uzmemo ćebe i smestimo u barake. Tamo su bili dvospratni kreveti, ali bez madraca, samo žica i ćebe. Prenoćili smo tu nekako i kad je svanulo ustali smo, ali nikog nije bilo. Nijednog starešine. Uskoro su stigli majstori i sve doveli u red. Namestili su nove prozore i pustili vodu.
Svaki početak je težak
Na snimanje su išli svakog dana do obližnje Jablanice, gde je most bio srušen na reci Neretvi.
– Bilo je tu i dosta civila i devojaka. Ubrzo smo stupili u kontakt sa devojkama, a kada smo imali slobodan dan putovali smo vozom do njih u susedno selo. Tako da nam je vojni rok prošao brzo. Imali smo skraćenje od tri meseca. Trebalo je da vojsku služimo 18, a mi smo bili 15 meseci. Vratili smo se kući Milan i ja istog dana zajedno. Međutim, on je ubrzo otišao za Sloveniju, a ja sam morao da čekam šest meseci još u Mokranju jer sam bio u vojsci politički kažnjen, nešto se nisam složio sa tadašnjom politikom i dobro je da me nisu zatvorili. Kada mi je ta uslovna kazna istekla, pošao sam za Nemačku.
Tamo sam se zaposlio u jednoj firmi koja se bavila proizvodnjom mernih instrumenata.
– Na početku mi je bilo veoma teško. Mašine su zvrjale oko mene, a ja kao da sam pao s Marsa. Poslovođa je pričao sa mnom, ništa ga nisam razumeo. Kao da priča sa zidom. Ali, iz dana u dan je bilo sve bolje. Kasnije su me poslali u školu i na seminare da usavršim novu tehnologiju. Tu sam ostao 43 godine i u toj firmi sam se i penzionisao. Sada uživam u rodnom Mokranju.
Gaji guske i grlice
– Bavim se uzgojem domaćih gusaka, imam i grlice. To mi dođe kao hobi. Jednom ili dva puta nedeljno moj drug Milan i ja se vidimo i prisećamo se mladosti i drugih događaja u životu – ističe Dragoslav.
Sa tikvama oko ruku na kupanje
– Kao deca imali smo lep i bezbrižan život. Kupali smo se na mokranjskom vodopadu, nismo imali kupaljke, kupali smo se goli. Imali smo jedne lanene gaće ili od konoplje i to je bilo sve. A kada bismo se kupali, kao pomoć za plivanje smo koristili dve tikve, koje smo vezali za ruke i nisu nam dale da potonemo na dno. Imali smo samo jedan par gumenih cipela, ako bi ih pocepali teško nama. Kada smo došli iz škole, morali smo da ih skidamo i mahom smo leti hodali bosi, a zimi imali gumene čizme. Ako bismo pocepali gumene cipele, nije bilo para za nove, već bi ih zalepili gumenim parčetom i tako ih dalje nosili. Imali smo malo, ali bili smo zadovoljni i sa to malo. A sada naši unuci i praunuci imaju sve i opet im je malo – pričaju dva druga Milan i Dragoslav.
Mnogo đaka, a mala škola
– Od ranog detinjstva smo se družili i sad možemo da nastavimo svoje prijateljstvo u rodnom Mokranju. Mi koji smo se rodili 1948. dve godine smo pohađali školu u prostorijama Mesne kancelarije, a kasnije smo išli i u staru školu. Nije bilo mesta u učionici, pa smo se podelili. Jedna grupa je išla pre podne, a druge po podne na nastavu. Nažalost, iz naše generacije u prve dve godine umrlo je devetoro dece. Posle rata medicina nije toliko bila razvijena, porođaji su se obavljali kod kuće – priča Dragoslav Danilović.
