Dragomir Krivokuća, arhitekta u manastiru Hilandar, tehnički direktor Zadužbine već petnaestu godinu boravi u manastiru gde vodi poslove obnove i rekonstrukcije delova stradalih u požaru 2004. godine, dotrajalih zbog „zuba“ vremena, ali i izgradnju novih objekata u i oko manastira. On za „Vesti“govori da je deo koji je stradao u požaru prioritet u radu. Te radove finansira država Srbija, a obnova zdanja koja nisu izgorela, ali su „zubom vremena“ oštećena ide malo teže, jer to finansira manastir iz svojih sredstava.
– Trenutno radimo krov na zvonari, te radove ne finansira država. Krov je bio u vrlo lošem stanju, pogotovo deo gde su okačena zvona velike su težine i zato su otežani ti radovi koji traju skoro godinu i po dana.
Sagovornik „Vesti“ navodi da je ove godine useljen Beli konak, pretposlednji objekat koji je stradao u požaru.
– Završili smo ga prošle godine i monasi tu već žive. Ostao nam je poslednji objekat stradao u požaru, to je „dohi igumenarija“, ali još nemamo odobrenje za gradnju pa smo se preorijentisali na objekat trpezarije koji je bio planiran da se radi na kraju obnove i počeli smo radove na njemu prošle godine. Završen je krov, a krovni pokrivač će biti postavljen do kraja godine. Trenutno se unutra rade podloge za stolove i prave stolovi, tako da mi vraćamo izgled trpezarije od pre 100 godina. Između 1910. i 1917. godine su izbačeni ti kameni stolovi, a trpezarija je doživela neku blagu rekonstrukciju i mi to koristimo da trpezariju vratimo u originalno stanje s tim stolovima i podom kakav je bio pre 100 godina. Uz to ojačavamo konstrukcije koje su delimično iz 14. veka, a delimično iz 1624. godine – detaljno opisuje radove Krivokuća.
On se nada da će trpezarija sledeće godine biti puštena u funkciju i da će tada krenuti u obnovu i rekonstrukciju preostalog objekta koji nosi ime „dohi igumenarija“, to je magacin hrane gde je bila i soba igumana.
O stanju posle požara u manastiru Krivokuća kaže da su radovi na obnovi delova koji su izgoreli u martu 2004. godine počeli u maju 2006.
– Prve dve godine posle požara nije se ništa radilo na obnovi. Deo vremena je utrošen na raščišćavanje posledica požara, podupiranje delova koji su bili skloni padu i opšte osiguranje. Deo vremena utrošen je za osiguranje soba i smeštaj monaha, jer to je kao kada kuću presečete na pola, ona ne može da funkcioniše u tom obliku. Iskorišćena je prilika da se obnovi kompleks koji se zove „senara“u neposrednoj blizini manastira koji je bio pre požara planiran za rekonstrukciju i izgradnju smeštaja za goste. Od sredine devedesetih godina počeo je da se povećava broj gostiju u odnosu na period od pre 20-30 godina kada je vrlo malo gostiju dolazilo na Svetu Goru. Deo monaha bio je smešten van manastira i tom rekonstrukcijom stvoreni su uslovi za njihov smeštaj, ali i smeštaj gostiju. Ja se nadam da bi poslednji deo manastira koji je stradao u požaru mogao biti završen za četiri godine – ističe Dragomir Krivokuća.
Sporiji početak
Početak rekonstrukcije dela izgorelog u maju 2006. godine bio je malo sporiji dok se sve nije uhodalo. Zavod za zaštitu spomenika kulture Grčke koji je nadležan, ima neka svoja pravila, a mi smo bili stranci. Trebalo je vremena dok nije uspostavljen taj odnos poverenja. Kasnije je sve zavisilo od stanja pojedinih objekata, jer neki su bili manje oštećeni i ugroženi, a drugi više i na njima je bilo više intervencija.
Radovi izvan manastira
– Mi smo 2017. radili veliki posao na trasi od manastira do mora, koja je duga 3,5 kilometara, a postavljeno je 18 kilometara vodovodnih cevi, 7,5 kilometara strujnih kablova, četiri kilometra optičkih kablova. Napravljena je mreža koja pokriva manastir i manastirsko imanje do mora, kao i objekat ekonomije koji smo tretirali kao jedno selo koje treba da se poveže u mrežu: voda, struja, telefon. Na tom poslu bilo je iskopano oko 5,5 hiljada kubika zemlje, nije se moglo proći tim putem ni kao pešak, a danas je to široki put. Nekoliko meseci trajali su radovi na tom putu, njegovom proširenju i popravci.
