Roman „Tuđi život“ književnika Milana Jovanovića (54) iz Minhena pojavio se ovih dana u knjižarama u Beogradu, u kojem je autor nastavio da se bavi istorijskim temama koje govore o Srbiji u dalekoj prošlosti. Ovaj put reč je o događajima i ljudima u Srbiji u 15. veku, o kome se, po rečima autora, relativno malo zna. Iako je Jovanović diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, položio pravosudni ispit i šest godina se bavio advokaturom odlučio je ipak da se okrene pisanju i književnosti.
Njegov prvi roman „Monah“ izašao je 2002. godine, a u međuvremenu je objavljivao i druge književne forme i priloge. Za dosadašnje stvaralaštvo dobio je književnu nagradu „Andra Gavrilović“ i Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Jovanović je za „Vesti“ otvorio dušu o svom književnom stvaralaštvu, istorijskim temama, životu u dijaspori…
Univerzalni karakteri
Kako je došlo do toga da vas u nekoliko poslednjih romana zaokupljaju teme iz daleke prošlosti Srbije i ljudi toga doba i kako dolazite do materijala za pisanje i saznanja o ličnim sudbinama svojih junaka?
– U dosadašnjem stvaralačkom radu bavio sam se raznim temama, ali sam se uvek vraćao u Srbiju srednjega veka, tako da od mojih 11 romana u čak pet radnja se dešava u tom vremenu. To je valjda neminovnost, jer taj period je oduvek predstavljao predmet mog interesovanja. Otkad znam za sebe rado sam čitao literaturu iz tog perioda, bilo da je reč o istorijskim tekstovima ili literarnim delima. Što se tiče mojih junaka, oni su implementirani u to vreme, ali su njihovi karakteri i sudbine najčešće univerzalni za svako vreme. Nije tajna da sam pri oblikovanju nekih od njih inspiraciju nalazio u svom neposrednom okruženju, ali mogu da kažem da su mnoge sporedne ličnosti u romanima i događaji stvarno postojali i da su se odigrali. Glavni junaci, koji su u središtu događanja su obični, mali ljudi, i oni su plod moje mašte, ali njihovi doživljaji ne izlaze iz istorijskih okvira.
S obzirom na to da živite u Minhenu, Nemačkoj i dijaspori, da li ste razmišljali da vam i to bude tema u stvaralačkom opusu?
– U dva romana i nekim pričama već sam se bavio događajima sa, da tako kažem, evropskih prostora. Radnja romana „Nesanica“, najvećim delom se dešava baš ovde u Minhenu, među našim ljudima, dok „Staklena mastionica“ prati sudbinu jednog našeg čoveka, univerzitetskog profesora, koji živi i radi u Belgiji. Naravno da se družim sa velikim brojem naših zemljaka i da su mnogi od njih bili inspiracija za moje likove, kao i da su neka događanja iz mog okruženja, doduše pomalo izmenjena i prilagođena mojom stvaralačkom maštom, implementirana u pojedina dela.
Kakav je odnos izdavača u Srbiji prema piscima iz dijaspore?
– Veoma je teško biti pisac dijaspore, ako već nemate ozbiljan minuli rad. To vam je u očima mnogih urednika, kao da imate Davidovu zvezdu na rukavu, i uopšte nemaju nameru da pročitaju šta pišete. Tome su valjda kumovali neki naši zemljaci koji su plaćajući štampu objavljivali pojedina dela u najmanju ruku sumnjivog kvaliteta. Uz sve to, teško je biti pisac na našim prostorima ukoliko vas ne protežira neko značajno ime naše kulture. Nisam imao takvog mecenu pa sam na početku izdavao kod izdavača koji nemaju svoju distribuciju, marketing i zato mi je bilo potrebno gotovo puna decenija dok me nije otkrio Jovan Zivlak, jedan od naših najznačajnijih kritičara i urednika. Objavljivanje tri dela kod njega u Novom Sadu su mi otvorila vrata Srpske književne zadruge, najstarijeg i jednog od najznačajnijih izdavača u našoj povesti. I kod njih sam objavio tri knjige, što me je na kraju preporučilo „Laguni“, najvećem izdavaču na prostorima Balkana. Naravno da sam srećan što sam kod njih i što sam imao sreću da moje knjige kod njih, kao urednik potpisuje Dubravka Dragović Šehović, veliki profesionalac, sa kojom je zaista zadovoljstvo sarađivati.
Vrlo ste plodni u pisanju romana, ali i drugih sadržaja. Koliko vremena vam je bilo potrebno za pripremu, istraživanje i pisanje poslednja dva romana?
– Bez obzira na to što je to vremenski period čije društveno-ekonomske prilike dobro poznajem, oba romana su zahtevala značajno vreme i proučavanje brojnih izvora. Kod „Plamena sveće“ mi je bilo lakše jer je period vladavine kraljeva Dragutina i Milutina veoma popularan u našoj istoriografiji, te je lakše doći do kvalitetnih izvora. S druge strane, period prvih godina turske vlasti u Smederevskom sandžaku, kad je pored osmanskog administrativnog i sudskog sistema bilo daleko više hrišćanskih plemića (spahija) nego turskih, malo je istražen i istoričari ga zaobilaze u širokom luku. Imao sam sreću da dođem do rada dr Marije Koprivice „Vlast i nahija Ostrovica“, što mi je uz opus naše poznate istoričarke-turkologa Olge Zirojević dalo ključne informacije, neophodne da na pravi način uobličim roman „Tuđi život“, koji se pred čitalačkom publikom pojavio pre nekoliko dana.
Prijatelji za sva vremena
Koliko dugo živite u Minhenu, čime se bavite i šta radite?
– Sledećeg meseca će se navršiti 21 godina, kako smo supruga i ja stigli u Minhen. Ona je programer i ovamo smo se doselili, jer je tadašnja „Simens mobilna telefonija“ za nju imala zanimljivu poslovnu ponudu, koju je bilo teško odbiti. Naš plan je bio da tu provedemo pet godina, ali kockice u našim životnim mozaicima su se drugačije rasporedile i još smo tu. Ja sam na početku menjao poslove, da bi se pre 14 godina udomio u poznatoj modno-sajamskoj kući „Prisco“, gde već godinama radim na izvršnim poslovima.
Odlazite li često u Srbiju tokom godine i sa kim održavate kontakte? Šta za vas znače zavičaj i otadžbina i kako na njih gledate iz perspektive nekog ko živi na Zapadu?
– Ne postoji pravilo, ove godine sam već bio tri puta u Srbiji, ali bilo je i perioda kada me nije bilo po dve godine. Naravno da volim da odem dole, ali prvih godina (došli smo 2000), kad smo dobili papire i mogli da putujemo bez viza, ponašali smo se baš kako je očekivati od nekog ko je najlepše godine mladosti proveo u ratu i sankcijama koje su usledile. Pokušavali smo da nadoknadimo propušteno i steknemo saznanja o zemljama i gradovima koje nismo bili u prilici da vidimo. Održavam redovne kontakte sa brojnim prijateljima i kolegama, kako književnicima, tako i pravnicima. Naravno, najčešće sam u prepisci s majkom i bratom Miroslavom, koji radi kao lekar u Smederevskoj Palanci, ali rado se čujem i sa našim znamenitim astrofizičarima profesorima Lukom Popovićem i Milanom Dimitrijevićem. Sa Lukom sam veliki prijatelj još od brucoških dana, dok profesora Dimitrijevića smatram jednim od naših najvećih živih intelektualaca, zbog čega ga često konsultujem oko mnogih tema o kojima pišem. Imam prepisku i sa vrhunskim pravnikom advokatom Srđanom Ivanovićem, sa kojim sam zajedno studirao, sa književnikom Dragim Tasićem, čiji opus izuzetno poštujem i mnogim drugim urednicima, bibliotekarima, književnicima, novinarima.
Rodos me inspiriše
Milan Jovanović priznaje da bez podrške porodice ne bi mogao da uradi to što jeste.
– Porodica je svakako najzaslužnija za moju inspiraciju i obiman opus. Supruga Ljubica, radi kao inženjer u Simensu. Ćerka Sofija je od ovog meseca student, rado svira klavir, ranije je igrala i balet, ali je zbog problema s kolenom morala da odustane. Maja je u 12. razredu, rado slika, pleše džezdens, a i angažovana je kod grada u toku raspusta, kao vaspitač deci na raznim projektima – ponosan je.
Govoreći o svojoj porodici Jovanović ističe da svi vole da putuju i da postoje neka mesta gde se uvek rado vraćaju.
– Rodos je na prvom mestu takvih destinacija. U zadnje dve decenije smo bili čak šest puta. To ostrvo je za mene mesto večne inspiracije i odatle se nikad nisam vratio bez ideje za neko delo. Volim i Kipar, oblast Algarve u Portugalu, Tenerife, Majorku, Toskanu… Što se tiče Lisabona, koji sam nedavno posetio, on je došao kao posledica mojih lepih utisaka o Portugalcima i Portugalu koje nosim iz Algarvea. Zaista je prelep grad, jedan od najlepših koji sam do sada posetio. Ljudi su ljubazni, predusretljivi – zaključuje naš sagovornik.
Napisao roman u sedmom razredu
Jovanović je odrastao u srcu Šumadije, u mestu Kusadak, kraj Smederevske Palanke.
– To je po nekim statistikama jedno od najvećih sela Srbije koje je u to vreme brojalo preko 7.000 žitelja. Tu sam završio osnovnu školu. Odrastao sam kao i sva seoska deca, ali sam i rano počeo da se bavim glumom, prvo u školskoj dramskoj sekciji, a nešto kasnije i u tamošnjem kulturno-umetničkom društvu. U sedmom razredu sam završio svoj prvi roman, koji naravno nikad nije objavljen, a koga nažalost nisam sačuvao. Posle vojske sam privremeno prestao da pišem, da bih pri kraju fakulteta skicirao roman „Monah“, koji sam konačno uobličio tek dolaskom u Minhen. Tad sam u stvari imao vremena, jer šest godina koje sam proveo u advokaturi mi nisu ostavljale vreme ni za čitanje, niti za pisanje – kaže on.
Dugačak spisak dela
Milan Jovanović je autor romana „Monah“, „Ratnik“, „Zimovanje na primorju“, „Teodora“, „Gospodar“, „Nesanica“, „Malo dvorište“, „Staklena mastionica“, „Knjiga pravila“, „Plamen sveće“ i „Tuđi život“. Autor je dve knjige priča „Grob na Vučjem dolu i druge priče“ i „Glasovi prošlosti“.
Izdanja na bugarskom
– Još jedna moja knjiga je prošle godine prevedena na bugarski jezik i objavljena u Sofiji. Pre sedam godina, 2014. objavljena je „Teodora“, a 2020. „Staklena mastionica“. Kao i prvu i ovu knjigu preveo je znameniti bugarski pesnik Rajčo Rusev, veliki poznavalac našeg jezika i prijatelj naše zemlje i naroda. Po informacijama koje imam tamošnja publika ju je lepo primila, a u avgustu je bila i proglašena za knjigu nedelje u Plovdivskoj biblioteci.
Otadžbina u srcu
– Volim Srbiju i ponosan sam što sam njen državljanin. Često zameram sebi što nisam bio istrajniji i svoj život gradio u njoj, ali kad birate između dve pogreške, uvek imate osećaj da ste pogrešno birali. Žao mi je što mi, njeni državljani u Minhenu nismo složniji, što nemamo neke svoje institucije, recimo biblioteku.
Meša i Bora neprevaziđeni
– Mogu slobodno da kažem da puno čitam. Izuzetno cenim Amina Malufa, Elif Šafak, Orhana Pamuka, Roberta Zetalera, a od naših savremenih pisaca najviše sam cenio Svetlanu Velmar- Janković i Dobrila Nenadića. Takođe, rado čitam Mirjanu Mitrović, Vladimira Tasića, Branislava Jankovića, Vidu Ognjenović. Ipak, mislim da su naši najveći pisci bili Meša Selimović i Bora Stanković i da će teško biti prevaziđeni.
Žao mu zbog otkazivanja Sajma
Govoreći o odlaganju ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu, Jovanović je istakao da se to dešava već drugi put zaredom i da ga to lično pogađa.
– Pre svega što sam u te dve godine imao izdanja novih knjiga i što bi mi odlazak na sajam doneo susrete s pojedinim ljudima iz medija, što bi svakako uticalo na popularizaciju mojih dela. I susreti sa čitaocima su tamo nekako svečaniji i lepši nego na bilo kom drugom mestu, a na kraju ni prodaja na sajmu nije nimalo zanemarljiva – ocenjuje ovaj književnik.
On napominje i da je možda, iako je epidemiološka situacija takva, bilo modaliteta da se sajam ipak organizuje.
– Možda je grad mogao da postavi štandove na otvorenom, recimo na Kalemegdanu ili Ušću, ili da ograniči broj ljudi u halama, produži vreme trajanja manifestacije i pooštri mere unutar hala. Niko ne može da me ubedi da je igranje košarke pred publikom manje opasno od Sajma knjiga. Na Sajmu knjiga se ne peva, ne viče, a samim tim i ne razbacuju virusi kao na utakmicama.
