Protekla godina, u kojoj je navršeno 100 godina od smrti Stevana Steve Todorovića – 1925. u Beogradu, prošla je gotovo neprimećeno kada je reč o institucionalnom sećanju na jednog od ključnih umetnika srpske kulture. Izostala je prilika da se kroz veliku retrospektivu ponovo sagleda delo slikara koji je obeležio čitavu jednu epohu i čije ime stoji rame uz rame sa Pajom Jovanovićem i Urošem Predićem.
Todorović pripada generaciji koja je oblikovala vizuelni identitet XIX veka. Delovao je u duhu romantizma, poput Đure Jakšića i Novaka Radonića, dok se kasnije okrenuo akademskom izrazu. Srpsko slikarstvo tog doba nije imalo izrazite romantičarske ekstreme kakve poznaje zapadnoevropska scena, već se razvijalo u spoju idealizacije i realizma, što Todorovićevo delo čini posebno uravnoteženim i trajno čitljivim.
Njegova biografija prevazilazi granice likovne umetnosti. Bio je slikar, pedagog, gimnastičar, mačevalac, pevač i glumac, kao i jedan od začetnika organizovane fizičke kulture u Srbiji. Tokom školovanja u Beču i Minhenu upoznao je Vuka Karadžića, družio se sa Brankom Radičevićem i ostao nerazdvojan sa Kornelijem Stankovićem.
Po dolasku u Beograd 1857. godine osniva školu za mlade, gde se podjednako negovalo slikarstvo, telesno vežbanje, mačevanje i književnost. Uprkos otporima sredine, podršku je dobio od kneza Mihaila Obrenovića, što je omogućilo stabilan rad i širenje programa. Todorovićev opus je izuzetno obiman: oko 30 istorijskih kompozicija, više od 300 portreta i približno 700 ikona, uz pretpostavku da je upravo on autor prvog srpskog pejzaža – prikaza Manasije.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Todorović je preminuo u 93. godini života, a tišina oko njegovog jubileja jasno pokazuje koliko se lako zaboravljaju oni koji su sopstveni život posvetili kulturnom razvoju Srbije. Takav odnos ne umanjuje vrednost njegovog dela, ali postavlja pitanje naše spremnosti da čuvamo i poštujemo nasleđe na kojem je ta kultura izgrađena.
Piše: Stefan Bogdanović
