Osamogodišnji Leon iz Beča, rođen sa retkim poremećajem „situs inversus totalis“ (svi organi su mu „obrnuto“ postavljeni), ostao je bez invalidske karte i dodatka za negu nakon što je austrijsko Ministarstvo za socijalna pitanja procenilo da mu je stepen invaliditeta pao sa 50% na 30%. To praktično znači manje prava i manje podrške, iako je reč o neizlečivom stanju i svakodnevnim komplikacijama zbog kojih mu je pomoć neophodna, a njegova samohrana majka Sandra (32) podnela je žalbu i traži da se odluka preispita.
Kako izveštava Hojte (Heute.at) u tekstu novinarke Jane Štanek (Jana Stanek), Leon je već dva dana po rođenju morao na hitnu operaciju, jer mu jednjak nije bio povezan sa želucem. Danas se oslanja na terapiju i prema navodima majke, ne može samostalno da obavlja osnovne higijenske radnje poput tuširanja ili odlaska u toalet, zbog čega je u velikoj meri zavisan od njene pomoći. Prethodna procena invaliditeta od 50% omogućavala je određene povlastice, ali je u novembru 2025. godine smanjena na osnovu novog mišljenja lekara socijalnog resora, navodno uz obrazloženje da zaostajanje u razvoju „više nije evidentno“, iako se Leonovo opšte stanje, kako majka tvrdi, nije suštinski poboljšalo.
Sandra, kako prenosi Hojte, kaže da se ne bori za privilegije, već za osnovnu podršku koja detetu omogućava koliko-toliko normalno funkcionisanje. U istom tekstu se podseća da slični primeri u Austriji ukazuju na tvrdu birokratsku logiku sistema socijalne zaštite – procene se rade po pravilnicima i procentima, ali posledica često bude smanjenje pomoći deci sa hroničnim i složenim stanjima. Ministarstvo nije komentarisalo konkretan slučaj, ali kako navodi Hojte, uopšteno ističe da se procene zasnivaju na medicinskoj dokumentaciji, dok roditelji u praksi neretko moraju da traže pomoć sindikata ili suda kako bi osporili odluke.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ovaj slučaj pokazuje kako u evropskim sistemima socijalne zaštite papir i procenat lako pregaze realan život. Detetu sa neizlečivim stanjem ne „nestaje“ potreba za pomoć zato što je neko u nalazu zaključio da se jedan simptom „ne vidi dovoljno“. Ako se podrška meri samo brojevima, a ne stvarnim potrebama, onda to nije zaštita – to je hladna administracija koja porodice tera u iscrpljujuću borbu za ono što bi trebalo da bude minimum.
Piše: Nina Stojanović
