Grupa hodočasnika iz Manhajma nedavno je boravila na Svetoj Gori, a pored posete Hilandaru, prevashodni cilj, koji je i ostvaren, bio je da se domognu vrha Atosa. S blagoslovom manhajmskog sveštenika Marka Jovanovića, 17 hodočasnika odlučilo je da ostvari ono što su godinama želeli.
Na put su krenuli Nedeljko Kukolj, koji je bio organizator, Nebojša Marković, Jovica Vuković, Goran Kolarević, Goran Stjepanović, Perica Rikić, Milan Aleksić, Mirko Jović, Velibor Palalić, Petko Rutešić, Milutin Joković, Ninoslav Stefanović, Goran Marjanović, Goran Bubnja, Stevan Jović i Stanko Cvijanović.
Neki od njih su više puta posetili Svetu Goru, a nekima je ovo bio prvi odlazak. Jovica Vuković, jedan od hodočasnika, za „Vesti“ prenosi detalje putovanja.
– Posle dobijanja viza iz Frankfurta smo leteli do Soluna, odakle smo u dva kombija nastavili do Uranopolisa, mesta koje je predviđeno za prenoćište. Ujutro smo nastavili trajektom i posle nekoliko sati stigli do Karulje. Odatle smo nastavili peške, a od tri moguća puta izabrali smo najteži. Kretali smo se uskim putem prateći stope monaha koji sa mazgama prenosi što je potrebno za život monaha rasutih po kelijama koje čuče kao pečurke u daljini. Oko podne smo bili u keliji na 500 metara nadmorske visine, gde nas je dočekao otac Vasilije, Grk koji priča ruski, od koga smo dobili posne suve kolače i vodu – priča Vuković.
Posle polučasovnog odmora put je grupu vodio dalje ka Crkvi Panagiji koja je na 1.500 metara nadmorske visine. Neki su zbog povreda morali i da odustanu, a do cilja su stigla oba Gorana, Jovica, Mirko, Velibor, Nedeljko, Perica, Milan i Nebojša.
– Pre zalaska sunca stižemo u Panagiju gde nas braća iz Rumunije dočekuju sa vrućim čajem. Za večeru imamo po konzervu ribe, malo hleba i odmah odlazimo na spavanje. Budimo se, a vetar kakav nismo ni videli ni čuli, hladno …. oblačimo sve što smo poneli, uzimamo samo malo vode i krećemo na preostalih nešto više od 500 metara najtežeg puta. Uz veliki napor i borbu s vetrom kakav duva samo tamo, stižemo na krov Svete Gore na vrh od 2.033 metra i san koji smo sanjali postaje java. Grlimo se i srećni kao malo puta u životu zovemo najmilije, slikamo se i provodimo nekih pola sata koje ćemo pamtiti čitavog života…. Ne znam da li je bilo teže popeti se ili da se onako umorni spustimo, ali znam jedno da je to malo parče neba na zemlji – završava svoju priču Jovica Vuković.
Nebojša Marković iz Ludvigshafena je peti put išao na Svetu Goru.
– Došao sam da se izbliza upoznam istinskom pravoslavnom duhovnošću. Kad bi me pitali kako da opišem Svetu Goru u tri reči, rekao bih „raj na zemlji“ – kaže Marković.
Mir i spokoj
Nedeljko Kukolj iz Vormsa je od hodočasnika za organizaciju ovog putovanja u znak zahvalnosti dobio ikonu Sv. Bogorodice Trojeručice.
– I ja, kao većina Srba koji idu u crkvu, imam želju da proširim svoj duhovni vidik pa sam odlučio da se pridružim grupi. Od braće iz crkve koji su već bili na Atosu čuo sam mnogo lepih reči koje su probudile u meni želju da posetim Svetu Goru. Prvo planirano putovanje 2018. godine morao sam da otkažem, ali sada ništa nije moglo da me zaustavi. Pogled na velelepne manastire sa samog vrha Atosa ostavlja neopisiv utisak, ali meni je najjači osećaj mira i unutrašnjeg spokoja koji vlada na Svetoj Gori. Potreba za molitvom i preispitivanje sebe i svojih postupaka su veoma jaki. Ispunjenost mirom i spokojom koji nosim sa Svete Gore posle prve posete budi želju i potrebu da ponovo odem – kaže Kukolj.
Treba doživeti Atos
Velibor Palalić je jedan od onih koji su prvi put bili na Svetoj Gori.
– Napokon sam uspeo da posetim Svetu Goru što mi je bila velika želja. Put nije bio nimalo lak. Kretali smo se najtežim putem, uspeli smo i srećan sam. Preporučujem svakom ko može da ode, vidi i doživi lepote Atosa.
