U dalekim zimskim večerima ruskih gradova, kada vetar nosi tišinu preko snežnih krovova, muzika Petra Iljiča Čajkovskog i danas ume da zazvuči kao da je tek napisana. Njegove melodije nisu bile tek lepo poređane note. One zvuče kao da pričaju – kao ispovest tihe tuge, kao uzdah koji se razume bez reči, kao slavlje života koje se otvara široko i puno. U tim notama oseća se Rusija, beskrajna i melanholična. Ali se podjednako jasno, čuje i uticaj Zapada: francuske elegancije, italijanske melodike, nemačke čvrstine. Čajkovski je sve to upijao sa žudnjom čoveka koji je želeo da otvori prozore i pusti svet unutra, da spoji poznato sa novim i da od toga stvori nešto što niko pre njega nije čuo.
Na današnji dan 6. novembra 1893. godine, ovaj kompozitor napustio svet koji je toliko oplemenio. Ne počinjemo pričom o kraju, jer njegov kraj nije kraj muzike – ona je nastavila da živi, da diše, da se izvodi, da menja one koji je slušaju.
Čajkovski je znao kako da orkestar pretvori u pripovedača. U „Labudovom jezeru“ i „Krcku Oraščiću“ čuje se ples, ne samo tela, nego emocija. Melodije se razvijaju kao dijalog unutrašnjih glasova – nežnost koja se širi, tamni akordi koji donose strepnju, zatim razrešenje koje dolazi kao dah posle dugog iščekivanja. U „Patetičnoj simfoniji“ zvuk postaje ispovest, gotovo molitva, kao da je kompozitor hteo da otvori srce svetu, ali ne rečima, nego tonovima.
U privatnom životu bio je čovek protiv kontradikcija: nežan, ali uporan, sklon samoći, ali ipak povezan dopisivanjima, posebno sa svojom mecenom Nadeždom fon Mek, čije mu je prijateljstvo omogućilo stvaralačku slobodu koja se čuje u svakoj takturi.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Danas ga slušamo ne kao istorijsku figuru, već kao sagovornika kroz vreme. Njegova muzika traje, a to je lekcija i za nas – velikani svetske kulture postoje da bismo ih razumeli i preneli dalje. Ali da bismo ih preneli deci, moramo prvo mi da ih upoznamo. Ako mi ne znamo – nemamo šta da damo. Zato slušamo i pamtimo, da bi trajalo i posle nas.
Piše: Stefan Bogdanović
