Norveška, nekada simbol skandinavske idile i homogenog društva, danas se suočava sa dramatičnom demografskom i kulturnom promenom. Prema izveštajima, u jednom vrtiću u Norveškoj čak 70% dece ne govori norveški kao maternji jezik. Ovo nije samo statistika, to je alarmantan znak da se norveški narod gubi u sopstvenoj zemlji, a zvanična politika masovne imigracije ubrzava taj proces.
Norveška je decenijama bila primer visokog životnog standarda, socijalne stabilnosti i kulturne kohezije. Međutim, nakon otvaranja granica i nekontrolisanog priliva migranata iz Bliskog istoka, Afrike i južne Azije, zemlja se suočava sa potpunom transformacijom. U velikim gradovima poput Osla, Bergen i Drammena, deca imigranata čine ogroman deo populacije u vrtićima. Zvanična statistika je blaža, oko 35% dece u urbanim vrtićima ne govori norveški kao glavni jezik, ali pojedini vrtići već prelaze i 70%. To znači da norveška deca u sopstvenoj zemlji postaju manjina u svom obrazovnom okruženju, a norveški jezik gubi primat.
Istovremeno, ime Muhamed dominira na listama novorođenih dečaka u Oslu već više od decenije. Dok su u ostatku zemlje još uvek u vrhu tradicionalna norveška imena poput Jakoba, Magnusa ili Olava, glavni grad je postao enklava u kojoj se norveška kultura sistematski potiskuje. Ovo nije prirodan razvoj, to je posledica politike koja je decenijama ignorisala upozorenja o demografskoj eksploziji i kulturnoj asimilaciji.
Norveška vlada i dalje tvrdi da je sve pod kontrolom i da se imigranti brzo integrišu, ali realnost je drugačija. Škole, vrtići i bolnice postaju mesta gde se norveški jezik i kultura guraju u drugi plan, dok se paralelna društva grade bez ikakvog otpora. Ovo nije samo norveški problem – to je sudbina čitave Evrope, gde čitavi narodi gube sopstveni identitet.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Norveška je samo najnoviji primer kako se evropski narodi prepuštaju sopstvenom nestanku. Dok se u Oslu deca zovu Muhamed, a norveški jezik postaje strani u sopstvenim vrtićima, zvanični Brisel i Oslo ćute ili se hvale „raznolikošću“. Ovo nije sloboda – ovo je kulturna kapitulacija.
Piše: Stefan Stojanović
