U Parohijskom centru pri hramu Svetog Save u Diseldorfu prikazan je dokumentarni film „Gde si, Adame?“, koji je posvećen monaškom životu u svetogorskom manastiru Dohijar. Protođakon Aleksandar Pliska je idejni tvorac i producent filma koji je režirao Aleksandar Zaporoščenko. Pliska je skoro deceniju delio svakodnevicu sa monasima, a film je sniman četiri godine. Sa blagoslovom vladike Jovana film je posle uspešnog prikazivanja u matici, u Diseldorf stigao zahvaljujući Vladanu Stankoviću, članu Crkvene zajednice pri hramu Svetog Save, medicinskom tehničaru i studentu četvrte godine teologije u Beogradu.
– Okupili smo se da zajedno gledamo ovaj film i posvedočimo istinsko življenje ovih ljudi. Oni žive 2.500 kilometara od nas, a mi živimo možda nekako slično – podvižnički, svako u svom svetu. Najpotresnija je verovatno izjava igumana Grigorija koji se najviše kaje što je sveštenik i što je pristao da bude iguman. Svako od nas može sa njim da se poistoveti. Svi živimo u svom svetu, svako radi svoj posao, možda se i kajemo zbog toga, ali nosimo svoj krst kao i on što nosi – rekao je Stanković pre projekcije.
Neizvesnost pred onim što se od filma može očekivati pre projekcije, miris kokica koje su događaju dale toplu bioskopsku atmosferu i bile atrakcija, kako odraslima, tako i deci, zamenila je duboka tišina tokom prikazivanja. Mogli su se čuti samo tihi dečji glasovi koji su tražili objašnjenja za svet koji se i pred njima otvarao. Film nikoga u publici nije ostavio ravnodušnim, a posle odjavne scene o njemu se još dugo razgovaralo.
Parohijskim centrom odjekivao je izvorni užički govor dok nam je svoje najiskrenije impresije govorila Vesna Bogdan.
– Često gledam dokumentarne filmove o Atosu i Jerusalimu, gde sam i bila. Život monaha treba videti i doživeti. Gledajući film pomislila sam kako je nama ovde u ovome svetu sve nadohvat, ali tu blagodat Gospoda i života monaha nemamo, ili ne prepoznajemo. Film nas uči kako treba da živimo, da se molimo za sve, i zahvaljujemo Gospodu za sve i u svakom času. Nemam reči, srce mi je puno. Hvala organizatorima! Ovim putem i mi žene dobijamo jedinstvenu priliku da posetimo Bogorodičinu baštu. Nadam se da ćemo imati još prilika da se oko nečega ovako lepog okupimo i da se vratimo pravim vrednostima – kaže Vesna.
Ona nam je sa zadovoljstvom predstavila Sanju Popović, devojku svog sina, sa kojom je zajedno gledala film.
– Drago mi je da je ovaj film prikazan kod nas u Diseldorfu i da se naš narod u ovako velikom broju okupio. Tema filma me potpuno iznenadila. Nisam nešto tako očekivala ni zamišljala. Više scena me rasplakalo. Ne mogu da verujem da takav život još negde postoji. U suštini nam je daleko, a tako blizu. Dosta rečenog, iako je reči bilo malo, i pokazanog, pre svega emocija, došlo je do nas večeras – detaljno nam je iznela svoja zapažanja Sanja Popović.
O putešestviju filma do naših ljudi u dijaspori za „Vesti“ priča Vladan Stanković.
– Blagoslov patrijarha Porfirija za prikazivanje i ono što je vladika Ilarion tako lepo o filmu napisao, nadahnuli su me i poveli da razmišljam u pravcu ovoga što se večeras ostvaruje. Moja želja je bila da ljudi, koji se ovde inače okupljaju, dobiju mogućnost da pogledaju ovaj film. Uz blagoslov patrijarha Porfirija, vladike Jovana i oca Aleksandra sve je nekako išlo po Božjoj milosti. Javio sam se spontano ocu Aleksandru Pliski, pitao ga šta misli o projekciji filma u Nemačkoj. Rekao sam mu da imamo salu za prikazivanje i blagoslove. Naše sporazumevanje na rusko-engleskom pomogla je gospođa Olga Izmodenova, supruga ruskog sveštenika i prijatelja oca Aleksandra. Ona nam je zapravo i donela film u Diseldorf.
Olga Izmodenova je film gledala zajedno sa publikom u sali. A onda je punog srca govorila za naš list, kako o filmu, tako i o utiscima posle njegovog prikazivanja.
– Bila sam vrlo uzbuđena večeras, zahvalna sam ovoj hrišćanskoj zajednici, ovim brojnim ljudima koji su došli, na njihovoj pažnji i interesovanju za film. Dok je film prikazivan, videla sam suze u očima ljudi, videla sam i osmehe. Publika je emotivno reagovala, a to je prelepo. „Gde si, Adame?“ je izuzetno delo po tome što u sebi sadrži puno prelepih delova. Ovo je prvo prikazivanje u Nemačkoj, ali postaje izvesno da će ih biti još – sa osmehom je izjavila naša sagovornica.
Film „Gde si, Adame?“, kako je najavljeno, biće prikazan u Dortmundu i Kelnu, a tim projekcijama trebalo bi da prisustvuje i protođakon Aleksandar Pliska.
Borba dobra i zla
Svoje utiske koje je delila sa grupom prijateljica okupljenih oko Save, najmlađeg posetioca, rado je i nama ispričala Tijana Vrućinić.
– Film mi se dopao. Puno toga sam prvi put videla i čula u vezi sa životom na Atosu. Iznenadilo me najviše kada iguman Grigorije kaže da mu je teško da nosi taj krst sveštenika i igumana. Oni su odabrali taj put i mi mislimo da je to jednostavno, ali nije. Oni se svakodnevno bore kao i mi u običnom životu sa iskušenjima. Zapravo to je neprestana borba dobra i zla u nama i borba sa onim što nas okružuje. Radosna sam što ovde u našoj crkvi prvi put gledam nešto ovakvo i što nas ima u ovolikom broju. Ljudi ovde daleko od rodnog kraja imaju potrebu da vide i nauče nešto i o našoj kulturi i veri i istoriji. A upravo ovde, ranije, kao i večeras, razgovarajući sa našim ljudima i sveštenicima, puno toga sam saznala – sa osmehom zadovoljstva zaključuje naša sagovornica.
Nije lako u osami
Veća grupa mladih ljudi privukla je našu pažnju. Njih petnaestak, kako rekoše, došlo je u Diseldorf iz obližnjeg grada. Brzo su odabrali svog predstavnika Dejana Galonju, koji je u ime svih govorio za „Vesti“.
– Iznenadio me taj život monaha. Mi mislimo da je čovek koji se osami srećan, da može da pronađe samoga sebe, ali taj život nije uopšte jednostavan. To smo večeras osetili. Iguman se kaje što je prihvatio svoj poziv, ali nosi svoj krst i ide ka večnom životu. Borba nije jednostavna. Meni će biti potrebno još puno vremena da saberem svoje misli i osećanja posle gledanja ovog filma. A lepo je što je ovde ovoliko ljudi sa kojima se sve to može podeliti – zadovoljno nam kazuje Dejan Galonja.
Manastir Dohija
Pravoslavni grčki manastir Dohijar na Svetoj Gori, nalazi se na jugozapadnoj obali poluostrva Atos. U 10. veku osnovao ga je Sveti Jevtimije Atonski. U njemu živi oko 50 monaha, a 10. je u hijerarhiji od 20 svetogorskih manastira.
