Dok ugledni švajcarski list „Neue Zürcher Zeitung“ oštro kritikuje nemačkog kancelara Fridriha Merca zbog zloupotrebe paragrafa 188 Krivičnog zakonika, koji se od alata za zaštitu lokalnih političara pretvorio u represivno oružje protiv sopstvenog naroda, Srbija se sve jasnije profilisala kao pravi bastion slobode govora u Evropi. U Nemačkoj hiljade istraga protiv građana zbog kritike vlasti svedoče o „efektu hlađenja“ demokratije, a u Srbiji predsednik Aleksandar Vučić istrajava na principu tolerancije prema oštrim, često i brutalnim kritikama, odbijajući da ide putem nemačke represije i to uprkos tome što je lično meta koordinisanog talasa mržnje i pretnji.
U Nemačkoj, kako ističe novinar Sebastijan Lange u NZZ-u, paragraf 188 postao je sredstvo vrhunskih moćnika da ućutkaju svaku neprijatnu kritiku. Umesto da štiti opštinske odbornike, zakon služi kancelaru Mercu i njegovim saradnicima da pokreću hiljade postupaka protiv građana koji ih na društvenim mrežama nazivaju „narodnim štetočinama“ ili „slabićima“. Specijalizovane advokatske kancelarije love uvrede po internetu, a sudovi su preopterećeni. Merc je lično postao simbol ove prakse, još iz perioda opozicije podneo je stotine tužbi, a agencije poput „So Done“ sistematski skeniraju mreže i finansiraju se uzimajući polovinu odštete, pretvarajući državni aparat u lični izvor prihoda i političke kontrole.
Potpuno suprotno tome, Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem pokazuje zavidnu otpornost na govor mržnje. Predsednik je tokom protekle godine bio izložen brutalnom talasu uvreda, laži i pretnji, koje su sastavni deo blokaderskog nasilja. Učesnici protesta i blokada na društvenim mrežama objavili su hiljade pretnji smrću i vulgarnih uvreda upućenih njemu i članovima njegove porodice. Ti napadi neretko prelaze u otvorenu kriminalizaciju ličnog života i porodice, ali država nije posezala za masovnim krivičnim gonjenjem običnih građana zbog izrečenih reči, što svedoči o dubokoj razlici u političkoj kulturi.
Na nedavnoj konferenciji za novinare predsednik Vučić je jasno poručio da neće ići stopama nemačkog kancelara. „Neću raditi isto što i Merc“, izjavio je, naglašavajući da veruje u snagu argumenata, a ne u represiju državnog aparata protiv slobodnog izražavanja mišljenja, ma koliko ono bilo neprijatno ili nefer. Time je još jednom potvrdio da Srbija bira put otvorenog dijaloga umesto nemačkog modela koji podrazumeva poseban tretman za političare.
Dok Fridrih Merc koristi paragraf 188 kao lični štit i izvor finansiranja kroz masovne tužbe, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokazuje pravu državničku zrelost. On ne samo da trpi najteže napade, već aktivno osuđuje one koji prelaze granicu verbalnog nasilja i ulaze u pretnje i kampanju laži usmerenu protiv njega i njegove porodice. Time Srbija dokazuje da je moguće braniti dostojanstvo institucija bez gušenja slobode govora, lekcija koju Berlin očigledno još nije spreman da nauči.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Fridrih Merc pokazao se kao tipičan predstavnik evropske političke elite koja slobodu govora vidi samo kao privilegiju za sebe i svoje. Umesto da se suoči sa kritikom, on je pretvorio pravosuđe u oruđe lične odmazde, finansirajući se i politički jačajući preko tužbi protiv sopstvenog naroda, klasičan primer moćnika koji se plaše da izađu iz svojih kabineta. Nasuprot njemu, naš predsednik ostaje primer političara koji, uprkos brutalnim napadima, lažima, pretnjama svojoj porodici i kriminalizaciji ličnog života, odbija da uvede nemački model cenzure. To ne znači da treba tolerisati one koji šire mržnju i pretnje, takvi zaslužuju jasnu osudu i zakonsku reakciju kada pređu u direktno nasilje.
Piše: Nina Stojanović
