Obnova drevne vinarije u Velikoj Hoči uz podršku regije Pijemont i logističku pomoć italijanskog kontingenta u okviru KFOR-a, dobila je snažan simbolički i kulturni značaj. O tom projektu, položaju srpske zajednice na Kosovu i odnosima Italije i Srbije, za portal Vesti Online govori Mauricio Marone, regionalni odbornik za socijalnu politiku i međunarodnu saradnju Pijemonta.
Antička kantina u Velikoj Hoči na Kosovu svečano je otvorena nakon obnove, koja je realizovana uz podršku regiona Pijemont i operativnu pomoć italijanske vojske u okviru misije NATO-a KFOR. Projekat, koji je osmislilo udruženje „Fiori di Ciliegio Aps“ u saradnji sa lokalnim partnerom „Biser Metohije“, sproveden je i zahvaljujući doprinosu CIMIC kontingenta Regionalne komande Zapad, sa ciljem da Velika Hoča postane savremeno središte za razmenu dobrih praksi, promociju lokalnih proizvoda i razvoj međukulturnog dijaloga.
Gospodine Marone, kako biste se ukratko predstavili našim čitaocima?
Već pet godina obavljam dužnost odbornika za socijalnu politiku i međunarodnu saradnju regije Pijemont. Prošle godine ponovo sam dobio poverenje građana kao kandidat sa najviše glasova desnog centra. Smatram da javna funkcija ima smisla samo ako donosi konkretnu korist ljudima i ako čuva vrednosti koje povezuju narode Evrope.
Jedan od projekata koji je izazvao pažnju javnosti, posebno kod nas u Srbiji, jeste obnova drevne vinarije u Velikoj Hoči. Kako je nastao taj poduhvat?
To je projekat na koji smo zaista ponosni. Omogućili smo srpskoj zajednici u Velikoj Hoči da obnovi staru istorijsku vinariju i da je pretvori u muzej vina, ali i u mesto kulture, okupljanja i društvenog života. Reč je o prostoru koji nije samo građevina, već deo kolektivnog pamćenja jednog naroda.
Zašto je Velika Hoča važna?
Velika Hoča je jedno od najstarijih srpskih sela na Kosovu i vekovima čuva vinogradarsku tradiciju. Ta tradicija ima mnogo dublje značenje od privrednog, ona je simbol istrajnosti, kontinuiteta i očuvanja identiteta. Još od vremena osmanske okupacije, vino i vinogradi bili su znak opstanka. Danas to može biti i osnova novog razvoja, posebno za mlade.
Šta Vas je lično podstaklo da pomoć usmerite upravo ka srpskom narodu na Kosovu?
U uslovima trajnih tenzija, srpsko pravoslavno stanovništvo na Kosovu sa velikom snagom i dostojanstvom čuva svoje verske, jezičke i nacionalne tradicije. To je nasleđe duboko ukorenjeno u evropskoj civilizaciji. Uveren sam da italijanske institucije imaju obavezu da podrže takve zajednice, jer nas vezuju zajednički istorijski i duhovni koreni.
Koliko je ovaj projekat važan za nove generacije?
Veoma je važan. Mladi moraju da osete da nisu prekinuta karika, već naslednici jedne velike tradicije. Ako im sačuvate mesta sećanja, kulture i rada, onda im dajete i razlog da ostanu, da grade i da veruju u svoju budućnost. Velika Hoča zato nije samo simbol prošlosti, već i zalog budućnosti.
Objekat je imao i snažnu istorijsku težinu, zar ne?
Da. Podrum je pripadao istorijskoj porodici Patrović i bio je napušten posle sukoba 1999. godine, nakon otmice poslednjeg naslednika Tihomira, čija sudbina do danas nije rasvetljena. Upravo zato je njegova obnova više od građevinskog posla, to je čin poštovanja prema stradanju, ali i čin nade.
Kakvu ulogu, po Vašem mišljenju, Italija može da ima u poboljšanju položaja Srba na Kosovu i u odnosima sa Srbijom?
Italija treba jasno da podrži Srbiju na njenom evropskom putu. Srbija pripada Evropi i to ne samo geografski, već i istorijski, kulturno i duhovno. Njena integracija u Evropsku uniju ojačala bi stabilnost čitavog regiona, otvorila prostor za dijalog i doprinela boljoj zaštiti srpskih zajednica na Kosovu, koje su često izložene pritiscima.
Može li se reći da je ovaj projekat i poruka prijateljstva između italijanskog i srpskog naroda?
Apsolutno. Ovo je poruka poštovanja, bliskosti i saradnje. Kada pomažete da se obnovi jedno ovako mesto, vi ne obnavljate samo zidove, već i poverenje, dostojanstvo i vezu među narodima. U tome vidim pravi smisao međunarodne saradnje.
Kakvu poruku biste uputili Srbima, posebno onima koji žive na Kosovu i Metohiji?
Da istraju, da čuvaju svoje svetinje, svoj jezik, porodicu i tradiciju. Narod koji zna ko je, koji pamti i koji stvara, ima snagu da opstane. Velika Hoča je upravo dokaz da koreni mogu biti dublji od svakog iskušenja.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
