U doba kada su ugled i čast bili važniji od lične sreće, sudbina Lenke Dunđerski i pesnika Laze Kostića urezala se u pamćenje kao jedna od najtužnijih ljubavnih priča. Lenka, ćerka veleposednika Lazara Dunđerskog, bila je obrazovana, muzikalna, putovala po Evropi i važila za izuzetnu lepoticu. Kada ju je upoznao u manastiru Krušedol, Laza je imao 50, a ona 21 godinu, razlika koju tadašnje društvo nije praštalo.
Njihov odnos nikada nije dobio zvaničan oblik, ali je svima bilo jasno da između pesnika i mlade Lenke postoji snažna, zabranjena veza. Devojka je godinama odbijala prosce, dok se Kostić nadao čudu, ali je znao da otvorena ljubav znači skandal. U pokušaju da je „spase“, pisao je Nikoli Tesli, uveravajući ga da mu takva žena može biti oslonac. Naučnik je, međutim, hladno ostao veran svojim idejama.
Pod pritiskom porodice, Laza Kostić se 1895. ženi imućnom Julijanom Palanački iz Sombora. Samo nekoliko meseci kasnije, stiže vest iz Beča – Lenka je umrla u 25. godini. Zvanično, tifusna groznica. Nezvanično, slomljeno srce, trovanje ili jednostavno mlad život ugašen pod teretom društvenih okova.
Na bračnom putovanju u Veneciji, skrhan tugom, Laza ulazi u crkvu Santa Maria della Salute i tamo, pred ikonama pokušava da nađe smisao onoga što se dogodilo. Sedam godina kasnije, pod istim naslovom piše pesmu koja će postati najpoznatija ljubavna oda na srpskom jeziku, spomenik ženi koju nikada nije smeo javno da voli.
Pred smrt, pesnik testamentom ostavlja novac manastirima Krušedolu i Ravanici, sa jasnom željom da se Lenka i Julijana svake godine pominju u molitvama.Taj zaveštaj je njegov tihi, poslednji otpor vremenu koje nije imalo milosti ni za ljubav ni za pesnika.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priča o Lazi i Lenki je priča o ljubavi koja je postojala uprkos svemu, godinama, pravilima i strahu od skandala. Oni su ostali vezani na način koji prevazilazi vreme, ona u njegovim stihovima, a on u njenom tihom prkosu. Njihova ljubav nam pokazuje da ono što je istinski veliko, ne mora biti ostvareno da bi bilo večno.
Piše: Stefan Stojanović
