U vekovima kada su gusarski brodovi krstarili Egejem, uvek spremni za pljačku, Sveta Gora im je bila laka meta. Jedan srpski vladar odlučio je da svojim zlatom i mačem štiti ono najsvetije, Hilandar. Kralj Stefan Uroš II Milutin (1282–1321), sin Uroša I i unuk Nemanjin, nije samo vladao, on je gradio kraljevstvo duha.
Godine 1293. na istom mestu nadogradio je hram koji i danas oduzima dah, prostraniji, veličanstven sa čistom vizantijskom lepotom carigradske škole, ali sa srpskom dušom. Istovremeno niče monumentalna trpezarija, grobljanska crkva Blagoveštenja sa kosturnicom, dograđuje se pirg Svetog Save, podižu se nove kule i bedemi. Na obali, da monasi više ne drhte od gusara, izrastaju dva moćna utvrđena pristaništa, Hrusija i pirg koji i danas nosi Milutinovo ime.
Arhiepiskop Danilo II, Milutinov savremenik i hilandarski iguman, zapisao je reči koje ostaju da svedoče o njegovim dobročinstvima. Hilandar je za Milutinove vladavine postao pravi srpski carski grad na Svetoj Gori, utvrđen, bogat i blistav.
Danas, dok gledamo fotografije obnovljenog Hilandara posle strašnog požara 2004. setimo se sve ono što se spašava i obnavlja stoji na temeljima Nemanjića. Njegove freske, zidovi, kule i dalje čuvaju srpsko ime među najvećim atonskim lavrama.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Srbija je oduvek bila i ostala ponosna na svoje kraljeve i svetitelje. Hilandar kralja Milutina nije samo spomenik prošlosti, to je živi dokaz da smo u najsjajnijim vekovima pravoslavlja bili ravni Carigradu. Dok su mnoge evropske zemlje tek gradile svoje prve katedrale, srpski vladar je na Atosu podizao zdanja kojima su se divili i vizantijski carevi. Taj ponos nas je održao kroz stoleća i danas nas obavezuje, čuvajući Hilandar, da čuvamo srž svog identiteta. Dok je Nemanjićkih zidova i fresaka biće i Srbije koja zna ko je i odakle je.
Piše: Stefan Stojanović
