Sedamnaestog februara 2008. godine, jednostranim proglašenjem nezavisnosti takozvanog Kosova u Prištini, izvršen je jedan od najgrubljih presedana u novijoj istoriji međunarodnog prava. Ovaj protivzakoniti čin, sproveden bez saglasnosti Republike Srbije, bio je udar na suverenitet jedne evropske države, kao i direktno gaženje temeljnih pravnih akata na kojima počiva moderni svetski poredak.
Kada se slojevi politike sklone na stranu i pogleda golo pravo, spisak prekršenih domaćih i međunarodnih dokumenata je neumoljiv.
Najflagrantnije kršenje odnosi se na Rezoluciju 1244, usvojenu 1999. godine. Ovaj krovni međunarodni dokument nedvosmisleno potvrđuje i garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije, čiji je Srbija jedini pravni naslednik. Rezolucija predviđa „suštinsku autonomiju“ za Kosovo i Metohiju, ali ni u jednom svom slovu ne ostavlja mogućnost za jednostrano otcepljenje niti formiranje nezavisne države.
Da argumentacija Srbije predstavlja ogoljenu pravnu istinu, a ne samo politički stav, potvrdili su i brojni ugledni zapadni stručnjaci. Bivši kanadski ambasador, Džejms Biset (James Bissett), otvoreno je osudio ovaj čin rečima: „Priznanje Kosova je grubo kršenje međunarodnog prava, Povelje UN i Helsinškog dogovora“.
Njegov stav dele i vrhunski pravni autoriteti. Čuveni britanski stručnjak za međunarodno pravo, profesor Ijan Braunli (Ian Brownlie), kao i ugledni profesor Marselo Koen (Marcelo Kohen) iz Ženeve, godinama su upozoravali da međunarodno pravo ne poznaje niti dozvoljava jednostranu secesiju na teritoriji suverene države. Kako su istakli, prihvatanje ovakvog nasilja nad pravom predstavlja „opasan presedan“ koji trajno urušava međunarodni poredak.
Jednostranom secesijom pogažen je i član 2. Povelje Ujedinjenih nacija, koji štiti teritorijalni integritet i političku nezavisnost svake suverene države. Uz to, direktno je prekršen i Završni akt iz Helsinkija (1975). Prema ovom dokumentu, granice u Evropi su nepovredive i mogu se menjati isključivo mirnim putem uz izričit pristanak obe strane. S obzirom na to da Beograd nikada nije dao pristanak za otcepljenje, jednostrano crtanje novih granica predstavlja klasično nasilje nad međunarodnim ugovorima.
Na regionalnom nivou, pogažen je princip Badinterove komisije (Uti possidetis), prema kojem su pravo na nezavisnost tokom raspada SFRJ imale isključivo bivše republike, dok autonomne pokrajine to pravo nisu posedovale.
Konačno, proglašenje nezavisnosti je u apsolutnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, najvišim pravnim aktom države.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Iako je deo zapadnih zemalja priznao ovaj protivpravni akt, pravne činjenice se ne mogu izbrisati. Srbija, uz podršku većinskog dela sveta koji nije priznao nezavisnost, nastavlja da brani ne samo svoju teritoriju, već i same temelje međunarodnog prava, dokazujući da politika sile ne može i ne sme biti iznad zakona.
Piše: Petar Nikolajev
