– Sreli smo se na Tasosu, ja sam bila na letovanju a on je došao iz Sidneja u posetu ocu koji se vratio iz Australije u Grčku. Iako se letnje priče obično završe na tome, mi smo nastavili kontakt. Bile su to one mučne devedesete godine za nas u Srbiji, a Avram je bio bukvalno pored mene i dok sam spremala ispite i dok su padale bombe – priseća se Rada, tada Počeković, koja je diplomirala na Elektrotehničkom fakultetu i potom se zaposlila u Institutu "Mihajlo Pupin".
Geni na prvom mestuIako je na Australijance otvoren, nasmejan i druželjubiv, a temperamentan na majčinu čileansku lozu, Avram ipak kaže da je prvenstveno Grk. |
– Teško me je bilo naterati da odem u Beograd prvi put. U to vreme sam se družio sa piscem Vladimirom Arsenijevićem koji je radio kao turistički vodič za Kontiki i on me je ubedio da dođem. Rekao mi je da neću umreti od gladi i da me niko neće ubiti, jer sam ja tada kao Australijanac imao jednu sasvim pogrešnu sliku o Srbiji. I tako sam se odvažio da pođem u Beograd poslednjim turističkim autobusom sa Tasosa da posetim svoju Radu. Tada sam upoznao i njenu porodicu, roditelje, sestru i brata, dedu, i zavoleo Đeram gde su živeli – priča Avram na savršenom srpskom jeziku.
Prvi sneg
Te 1993. godine prvi put je u svom životu video sneg u Beogradu, gde su narednih 12 godina provodili zime, a leti su bili u Grčkoj. Budućem tastu Miroslavu Mikanu, vlasniku pekare i poslastičarnice "Počeković", pomagao je u poslu, i tako je brzo savladao srpski jezik.
– Pošto je Avram trilingvalan po rođenju i govori grčki, španski i engleski jezik, a u mojoj porodici smo svi govorili engleski, u početku nije bilo potrebe da uči i srpski. U jednom trenutku moj otac mu je ponudio da vodi porodični restoran na Trošarini i morao je da progovori i naš jezik. A učio ga je od Leskovčanina Novice, prvaka leskovačke roštiljijade, koji je svojevremeno ušao u Ginisovu knjigu rekorda kada je napravio najveću pljeskavicu na svetu, i od kuvarice Bise iz Niša. Njegov naglasak bio je kao da je iz njihovog kraja i koristio je dva padeža, što nas je sve zabavljalo – kaže Rada.
Avram otkriva da mu je najviše pomoglo to što je stalno čitao male oglase.
– Morao sam da se snalazim, jer celoga života sam živeo u Australiji i za mene je inflacija koja je tada vladala u Srbiji bila potpuna nepoznanica, kao i restrikcije struje. Sve mi je bilo zabavno i zanimljivo, a po reakcijama drugih, sa mnom je tada bilo dogodovština na pretek. Radin deda se najviše zabavljao na svako moje čuđenje. Kako je vreme odmicalo morali su da prelome gde će živeti.
Klub srpskih ženaPotos ima oko 500 stanovnika, a za Radu važi da je grčka snaja koja je povukla nogu, te sada verovali ili ne, ima tridesetak naših dama koje su svoju sreću pronašle ovde, dok na čitavom Tasosu taj broj prelazi sto! |
– Odluka je pala da šest meseci budu u Sidneju, kod Avramove majke, u kući na obali okeana, a drugih šest meseci kod njegovog oca u Grčkoj. U Srbiji su na proputovanju između ove dve zemlje, ali familija letuje kod njih tako da su uvek na okupu. Svadbu su pravili dva puta, Beogradu i u Sidneju.
Ribarski tanjir
Rada je napustila svoju profesiju i ušla u porodični biznis porodice Tokatlidis.
– Nije mi žao jer smo Avram i ja uspeli da uredimo život po svojoj meri, ne živimo ko sav drugi svet u Australiji koji je opterećen kreditima i stresom svake vrste. U Grčkoj dosta radimo tokom sezone, osim kafića imamo privatni pansion u koji dolaze gosti iz celog sveta. Kada se vratimo u Sidnej, uživamo u plodovima svog rada.
– Avram je profesionalni ribar i za njega i tamo uvek ima posla, ali on kada to radi, radi isključivo zato što to voli. Podržavamo jedno drugo u svemu što volimo, i to je ono što nas je svih ovih godina održalo zajedno i kada smo bili hiljadama kilometara razdvojeni – objašnjava Rada, koju su Grci upozoravali da je kod ribara tanjir devet puta prazan, a jednom pun, ipak rešila da isprati svoju srećnu zvezdu i podrži svog supruga u ispunjavanju njegovog sna. I pokazalo se da su bili u pravu.
Ono što je njen suprug naučio i preuzeo od Srba jeste da kao naš pravi zet slavi slavu.
– Voleo sam kada se familija i prijatelji okupe za Svetoga Jovana kod Radinih roditelja i poželeo sam da i mi to nastavimo, po tastovoj smrti, u Sidneju. Jedino nisam želeo da bude ta slava jer se ona nasleđuje po muškoj liniji. Zamolio sam oca Miodraga iz Sidneja za dopuštenje da uzmem svoju slavu i on je to blagoslovio. Odabrao sam Svetog arhangela Mihaila jer je on zaštitnik Tasosa. Na taj dan u Sidneju u kuću nam dolaze prijatelji svih nacionalnosti i svi su zavoleli ovu divnu srpsku tradiciju – priča Avram, a Rada dodaje da je pravi domaćin i da sve ispoštuje po protokolu.
I u njihovom kafiću Bumerang, koji je sav u australijskim simbolima i koji je opravdao ime jer im se gosti uvek vraćaju, takođe je domaćinska atmosfera. Posebno su privilegovani gosti iz Srbije.
