Krompir je u Evropu stigao sa španskim osvajanjima Amerike, ali je u Srbiji morao da dobije još jednu bitku – protiv sujeverja. Tekst je zasnovan na činjenicama iz knjige Momčila Petrovića „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“.
Prva stanica srpske „krtolaste revolucije“ bila je Crna Gora, 1786. godine vladika Petar I Petrović Njegoš donosi krompir iz Rusije i deli ga narodu. Otuda imena „ruski“, „rušijanka“ i „rušnjak“ u okolini Foče, gde se biljka brzo primila.
Ključni preokret stiže 1806. u oslobođeni Beograd. Dositej Obradović donosi nekoliko vreća semenskog krompira, ali ga Karađorđe i članovi Praviteljstvujućeg sovjeta gledaju sa skepsom. Kako navodi autor (pozivajući se na Predraga Mutavdžića), Dositej naređuje da se krompir obari, pa ga pred svima ljušti i jede, demonstrativno, da razbije strah od „otrovnog“ ploda. Zatim objašnjava kako se seje i predaje džak semena. Vožd sledi savet i 1808. godine roda ima i za trpezu i za novo seme.
Otpor ipak traje. Po pašaluku kolaju priče da je „đavolje seme“, da truje i izaziva neplodnost, neki sveštenici u njemu vide „katoličku zaveru“. Karađorđe uvodi kaznu, deset udaraca bičem za onog ko odbije da sadi. Ni to odmah ne pomaže.
Prekretnicu pravi knez Miloš 1821. godine i naređuje da svako ostavlja seme i seje iz godine u godinu, „korisno ljudima, valja i za marvu“. Uporna državna politika, strah od kazne i sećanje na glad čine svoje. Iz proleća u proleće njive pod krompirom rastu, a sumnje kopne.
Autor podseća i na širi evropski okvir, krompirova zlatica je u Evropi masovno primećena posle 1948. godine, a postojale su i teorije da je „bačena“ iz američkih aviona, navođene kao sumnje epohe, ali ne i dokazi.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Krompir u Dositejevoj ruci bio je više od zalogaja – bio je javni čas razuma. Iza Karađorđeve naredbe da se krompir seje stajala je glad, rat je razorio njive, godine su bile nesigurne, narodu je trebalo nešto što rađa i na siromašnoj zemlji, a može da se jede cele godine. Zato je Dositejev primer, a potom i vlastima nametnuta obaveza setve, bio čin opstanka koliko i prosvećivanja. Kad danas pečemo krompir uz nedeljni ručak, setimo se da je ta „obična“ krtola pobedila praznoverje i stala između ljudi i nemaštine i postala naš svakodnevni trijumf.
Piše: Nina Stojanović
