U gradu gde je odbojka rođena, u američkom Holyokeu, još jedno srpsko ime zauzelo je mesto među besmrtnima. Ivan Miljković, simbol jedne epohe, primljen je u Kuću slavnih svetske odbojke i tako dobio priznanje koje ne meri samo rezultate, već i trag koji sportista ostavi iza sebe.
Miljković je postao treći Srbin u Kući slavnih, posle braće Nikole i Vanje Grbić, čime je zlatna generacija sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih još jednom ispisala istoriju. Ta generacija donela je Srbiji olimpijsko zlato u Sidneju, svetsko srebro iz Japana i evropsko zlato iz Ostrave, ali i nešto važnije od medalja: standard vrednosti koji je postao merilo profesionalizma, discipline i ponosa.
U trenutku kada je objavljeno priznanje, Miljković je skromno rekao da „ovog članstva ne bi bilo da nije bilo zlatne generacije“. U njegovim rečima nije bilo ni trijumfalnosti, samo zahvalnost i svest o tome koliko su zajedništvo i rad važniji od pojedinačnih rekorda. „Taj dan je bio kao i svaki drugi, samo što sam dobio milion poruka i čestitki… Potvrda jedne duge karijere“, dodao je sa osmehom.
Karijera koja je trajala više od dve decenije vodila ga je kroz Italiju, Grčku, Tursku i Katar. Igrao je za najjače klubove Evrope, osvajao trofeje, menjao gradove i dresove, ali je jedan ostao isti — dres Srbije. U njemu je osvojio 16 medalja na velikim takmičenjima, i svaku od njih nosio kao simbol zemlje koja je iznova dokazivala da talentom i radom može do vrha sveta.
Odlazak u Kuću slavnih nije kraj, već pečat. Priznanje ne samo za karijeru Ivana Miljkovića, već i za srpsku školu odbojke koja je svetu dala generaciju šampiona i ostavila nasleđe koje traje.
Pogled redakcije portala Vesti Online
U vremenu kada se uspeh često meri brojevima, Miljkovićevo ime podseća da su trajanje, posvećenost i dostojanstvo ono što na kraju ostaje zapisano. Srbija je dobila još jednog besmrtnika, sportistu čije ime sada stoji među najvećima u istoriji.
Piše: Jovana Guzijan
