Spomenik „Pobednik“, danas jedan od najprepoznatljivijih simbola prestonice, umalo je ostao neviđen i to ne zbog rata, već zbog moralne panike i političkih pritisaka koji su pratili njegovo postavljanje još dvadesetih godina prošlog veka.
Priča počinje 1913. godine, kada je tadašnji predsednik beogradske opštine Ljuba Davidović poverio čuvenom vajaru Ivanu Meštroviću izradu spomen-česme u čast pobede u Balkanskim ratovima. Prvi svetski rat prekida radove, a delovi fontane bivaju uništeni. Centralna figura, bronzani „Pobednik“, preživljava zahvaljujući tome što je ranije poslata na livenje u Češku.
Godinama kasnije, 1927. uoči obeležavanja desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, vlast odlučuje da spomenik konačno bude postavljen. Tada počinje javni skandal kakav Beograd do tada nije video. U novinama se otvara žustra polemika – da li simbol srpske pobede sme da bude nag, bez šajkače i opanaka, i da li delo uopšte odgovara „srpskom duhu“.
Najglasniji kritičari išli su toliko daleko da su tvrdili kako figura „vređa moral“ zbog „izražene muškosti“. Jedan od njih, pesnik Vojslav Ilić Mlađi, upozoravao je da će „srpske devojke od stida obarati pogled“ pred spomenikom. Raspravljalo se i o tome gde će „Pobednik“ gledati ka Slaviji ili ka Kalemegdanu, ali je pitanje golotinje zasenilo sve druge dileme.
Pod pritiskom konzervativnih krugova, gradske vlasti odustaju od Terazija i odlučuju da spomenik sklone na Kalemegdan. Postavljen 1928. godine godine na stub visok 14 metara, „Pobednik“ je kako je tada pisala Politika, uzdignut „ne da se bolje vidi, već da se vidi što manje“. Čak je i ograda podignuta oko njega za svaki slučaj.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Sudbina „Pobednika“ otkriva koliko društvo ume da bude nesigurno pred simbolima. Ono što je nekada proglašavano „sramotom“, danas je znak identiteta i ponosa. Pitanje koje ostaje jeste, da li smo zaista sazreli, ili samo promenili ugao iz kog gledamo sopstvenu istoriju?
