Dok svet još uvek tuguje za žrtvama tragične nesreće u švajcarskom skijaškom centru Kran Montana, gde je požar u baru „Le Konstelasion” odneo oko 40 života i povredio više od 115 ljudi tokom novogodišnje proslave, medijski narativ Zapada ponovo pokazuje svoje lice. Umesto dubinske analize o nemaru institucija, političkoj odgovornosti ili sistemskim propustima, glavni naslovi fokusiraju se na „tužne priče” o žrtvama, solidarnosti i brzom odgovoru spasilačkih službi. Ovo nije izuzetak, već pravilo na Zapadu, nesreće su „nesrećni slučajevi” koji se brzo zaborave, dok se u Srbiji isti događaji koriste za demonizaciju. Ta politika dvostrukih aršina nije samo medijska, ona je duboko ukorenjena u percepciji „civilizovanog” Zapada, koji ne vidi sopstveno dvorište, gde parking košta sedam evra, a plate nisu sedam puta veće nego kod nas.
Tragedija u Kran Montani pretvorena je u još jednu „emotivnu priču” o žalosti i solidarnosti, dok se pitanja odgovornosti i sistemskih propusta guraju u stranu. Mediji i vlasti radije ističu spasilačke akcije i „tugu nacije” nego to ko je zakazao u kontroli bezbednosti i ko će snositi posledice. Najsramnije je što isti ti centri moći vole da se bave našim unutrašnjim pitanjima i drže nam predavanja o „standardima”, a sopstveno dvorište očigledno nisu sredili.
Ovakav pristup nije ograničen samo na Švajcarsku. Pogledajmo Austriju, gde se slične nesreće tretiraju na isti način. U novembru 2000. godine, požar na žičari u Kaprunu odneo je 155 života, što je najveća tragedija u alpskom turizmu. U početku, mediji su je opisivali kao „nesrećni slučaj” izazvan tehničkim kvarom, a naglasak je bio na spasavanju i žalosti. Tek godinama kasnije, posle sudskih procesa, utvrđeno je da su institucije propustile inspekcije, a kompanija „Glečerbanen Kaprun AG” pominjana je u kontekstu nemara. Ipak, nije bilo masovnih optužbi za „austrijski sistemski neuspeh”, već se priča brzo završila kompenzacijama porodicama, bez političkih ostavki.
Slično tome u Velikoj Britaniji, katastrofa na stadionu Hilsboro 1989. godine, kada je 97 navijača umrlo u gužvi u početku je prikazivana kao „nesreća” koju su izazvali „huligani”. Tek 2012. godine priznato je da je policija kriva, ali je medijski narativ dugo štitio institucije. U Belgiji, tragedija na stadionu Hejzel 1985. godine sa 39 mrtvih, takođe je brzo klasifikovana kao „izolovani incident”, uz fokus na žrtve, a ne na bezbednosne propuste UEFA ili belgijskih vlasti.
Sada zamislite da se neka od ovih nesreća dogodila u Srbiji. Mediji Zapada bi brzo okrivili „korumpirane institucije”, „loš sistem”, „neodgovornost”, „zle Srbe” i „autokrate na vlasti”. Sećamo se kako im je i za građanski rat u bivšoj Jugoslaviji bila kriva „srpska agresija”.
U Srbiji se nesreće koriste za blokiranje države, dok je na Zapadu izjava saučešća često jedina reakcija.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Dok se u Kran Montani priča o solidarnosti, bez pitanja o odgovornosti kantonalnih vlasti ili vlasnika u našoj zemlji tragedija se zloupotrebljava kako bi se rušila država. Tužilaštvo je po svemu sudeći, kao uzrok označilo pirotehniku na flašama šampanjca, pa ispada da je u „najuređenijem” sistemu krivac na kraju šampanjac, a ne propusti ljudi i institucija, što je ironija sama po sebi. Godinama nam prodaju mit o „švajcarskom” zdravstvu, a kada se desi tragedija, pokaže se da ni oni ne mogu da zbrinu sve povređene u svojoj zemlji, već ih raspoređuju po bolnicama u inostranstvu i mole za pomoć, što je sramota. Vreme je da se prestane sa dvostrukim aršinima, pravda treba da važi za sve, bez obzira na geografiju.
Piše: Nina Stojanović
