Srpski klub Berlin i FK Srbija Berlin udružili su svoje logističke i organizatorske potencijale i zajedno priredili Letnji sabor i Vidovdanski turnir u fudbalu ispred prostorija FK. Stolovi, klupe i šatori bili su tako raspoređeni da je između dva veća šatora bilo dovoljno mesta da se oplete kolo. Šatori nisu bili velika zaštita od sunca, jer je orkestar De Lux temperamentim kolima uvek uspevao da osujeti svaku želju da se mirno sedi za stolom.
Fudbalski turnir je održan na obližnjem stadionu, a po treći put je trijumfovao Nektar. Pobednički pehar dodelili su im osnivači FK Srbija, Mladen Samardžić i Beto Đerlek. Sva folklorna društva iz Berlina, predstavila su svoje umeće – dečji ansambli društva Dunav Kolo Kolo Srpskog kluba Berlin, Srpsko-nemačka zajednica Mladost i KUD Zlatni opanak.
Članovi humanitarne organizacije Srbi za Srbe iz Berlina, Vesna Papić i Filip Mijatović postavili su štand u želji da se ne zaborave oni kojima svaka pomoć mnogo znači. Interesovanje da se kroz kupovinu lepo dizajniranih odevnih predmeta i suvenira sa istorijskim motivima, uputi pomoć, bilo je veliko. To je ujedno najava i za sledeću akciju, Palačinka parti, 9. juna u Crkvi na Vedingu.
Osnivač FK Srbija, organizator turnira, a ovoga puta i domaćin sabora, Mladen Samardžić kaže:
– Sabor smo organizovali nešto ranije, jer će mnogi roditelji krenuti na odmor sa decom pre Vidovdana. Kao što vidite, atmosfera je fenomenalna, ljudi se druže i slave uz muziku. Srećan sam što moj najstariji sin Lazar igra u omladinskom timu Herte do 17 godina i zadovoljan je da je njegov tim završio na drugom mestu. Nemački mediji prate njegovo napredovanje.
Lazar napominje da mu je dobro u Herti:
– Mlađi brat Luka se okrenuo pozorištu i nastupa na sceni čuvene pozorišne kuće Fridrihštat Palast.
Koliko su Samardžići ambiciozni, pokazao je najmlađi Tadija, koji ni do kasnih popodnevnih sati nije prestajao da igra fudbal, tako da nije stigao da upotpuni porodičnu fotografiju za „Vesti“. Ljiljana Samaradžić, uz puno razumevanja za najvažniju sporednu stvar, zaključuje svojim viđenjem:
– Deca su nam dobra, druže se sa svojim vršnjacima, postižu odlične rezultate. Predivno je kada različite sklonosti nađu svoj sklad u jednoj porodici.
Milan Petković, predsednik Srpskog kluba Berlin, organizator sabora, nije propustio priliku i da malo uživa u fudbalu.
– Veoma nas raduje što su se sva srpska udruženja iz Berlina odazvala pozivu. Prijatelji koji ne uspeju da se sretnu cele godine, svakako se nađu da malo popričaju na ovom našem letnjem saboru.
Miodrag Bilbija, vođa pobedničkog tima Nektar, napominje da je njihova ekipa bila odlično pripremljena:
– Pripomogli su nam i gosti iz Srbije, pet prvoligaških igrača futsala iz Vrbasa. Mi već dugo imamo jaku ekipu, iako ima i mlađih igrača među kojima su i moji sinovi, Aleksandar i Filip.
Mihajlo Simonović, iskusni trener FK Srbija II, komentariše:
– Naš tim se nije proslavio, ali nije toliko ni bitno jer smo se opet okupili u velikom broju da ispunjen sportski dan završimo slavljem.
Dušan Vukobrat je iz Knina došao 1992.
– Radim ono što neće Nemci, iako smo za mnoge stvari sposobniji, moramo da radimo ono što nam daju, gipsani radovi, bravarija i slično. Ja sam iz Teslinog kraja, a dinarski čovek se svuda snađe. Porodično smo prisutni na svim dešavanjima, takođe i u Crkvi, jer sam još kao mali sa babom naučio u mom kraju da svake nedelje idem na bogosluženja. Kada su neki kulturni događaji, desi se da budemo malo uspavani, ali kada je zabava u pitanju, onda niko ne mora da nas podseća. Naša dva sina idu u srednju školu i mnogo nam je važno da imamo i dopunsku školu, jer deca ne mogu sve od roditelja da nauče.
Geometar čuva gol
Golman pobedničkog tima Zoran Nikitović je zadovoljan sportskim nadmetanjem:
– Turnir je protekao bez ekscesa, bez bilo kakvih komplikacija. Ja sam geometar po struci i bavim se građevinskim poslovima. Došao sam u Nemačku za nekim boljim životom, a uskoro mi stiže supruga i naše troje dece. U oktobru očekujem i unuka.
Sa terena u kafanu
Aleksandar Mihajlo Hilšer, student geografije i informatike na Tehničkom univerzitetu u Berlinu, nastupio je za tim FiZ Balkan. Mihajlo završava master i uskoro treba da počne da radi.
– Naša ekipa se spontano okupila. Dolazimo iz različitih krajeva, ali smo se oko imena tima lako ujedinili FiZ Balkan. Naziv FiZ je skraćenica od „fudbal i zaj…ja“. Ime je odmah jednoglasno prihvaćeno. Više smo se družili i išli na piće nego što smo trenirali. Ovo nam je već drugi turnir. Naš tim je nastao u kafani, a posle sportskog nadmetanja se dobro družimo uz piće u muziku. Često idem u Srbiju, imam rodbinu u Beogradu i okolini, a moji su iz Aranđelovca – objašnjava Mihajlo.
„Boem“ naleteo na kritike
Lazo Marčeta, pravi sportski veteran, došao je ranih sedamdesetih iz Banjaluke i radni vek proveo u Telefunkenu i Mercedesu. Danas ima dvoje dece i četvoro unučadi, a iz rodnog grada doneo je ljubav prema sportu, pre svega prema rukometu, kao igrač juniorskog tima Borca.
– Igrao sam za Grunevald koji je bio u regionalnoj ligi. Trener mi je bio čuveni Nino Tomašić, nekadašnji golman ugoslavije i svojevremeno jedan od najboljih čuvara mreže na svetu. Odlazim često u Banjaluku, tamo me svi znaju i po veselju i dobrom raspoloženju. Druženje se najčešće završi pesmom. I sam uvek rado zapevam. Jednom, na turniru koji su organizovali Hrvati, otpevah pesmu „Poslednji boem“ od Šekija Turkovića, koja je kod svih jako omiljena. Međutim, ođednom mi svi zameriše zašto pevam na ekavici umesto na jekavici. Hteo sam pesmom da unesem malo dobrog raspoloženja, ali ispade problem što „pesma“ nije „pjesma“. Srećom, sve se završilo u prijateljskoj atmosferi.
