Iza propagandne slike o „zdravom vođi“, koji ne pije alkohol i propagira disciplinu u Hitlerovom najbližem krugu godinama su kružile priče o lekovima i stimulansima. Danas, na osnovu sačuvanih beleški njegovog ličnog lekara, istraživači ponovo otvaraju temu – koliki je bio obim medikacije, šta je sve dobijao i da li je to moglo da utiče na njegovo ponašanje i odluke u završnici rata.
U središtu priče je Theodor Morel, Hitlerov lični lekar od 1937. godine. U memoarskoj i arhivskoj građi često je opisan kao „doktor koji pravi da se pacijent oseća bolje“, čovek sklon koktelima preparata i brzom posezanju za injekcijama. Upravo njegov dnevnički i medicinski zapis – u kojima je Hitler vođen pod šifrom „Pacijent A“ – predstavlja ključni trag za rekonstruisanje koliko je često, i čime, Hitler bio „podržavan“ tokom dana.
Prema tim beleškama, režim se vremenom širio od preparata za stomak i vitamina, do sve ozbiljnijih supstanci. U ratnim godinama pominju se i stimulansi poput Pervitina (metamfetamina) – tada raširenog i u vojsci – kao i opijati, među njima Eukodal (oksikodon), koji može izazvati euforiju i osećaj samopouzdanja, ali i zamagljivanje procene. U pojedinim navodima pojavljuje se i lokalna primena kokaina (npr. za nosne tegobe), što dodatno pojačava sliku o organizmu koji sve teže funkcioniše bez „farmakološke potpore“.
Širi kontekst je važan – u Berlinu je još nakon prvog svetskog rata, postojalo veliko tržište narkotika, a nacisti su u početku javno nastupali protiv „dekadencije“ i zavisnosti. Međutim, rat je doneo pragmatizam – stimulansi su masovno korišćeni radi izdržljivosti, naročito u ranim kampanjama. U toj priči se pominju i proizvođači iz nemačke farmaceutske industrije, uključujući „Merck“ i „Temmler“, kao deo tadašnje šire medicinsko-industrijske slike.
Ključno pitanje koje se nameće jeste – da li je Hitlerova medikacija uticala na tok odluka. Zabeleženo je da je imao haotičan ritam rada, oscilacije raspoloženja, nagle izlive besa i impulsivne političko-vojne poteze. Neki autori tu vezu ističu kao faktor koji je mogao da pogorša postojeće osobine: paranoju, tvrdoglavost i sklonost rizičnim potezima u trenutku kada se ratna situacija dramatično okretala protiv Trećeg rajha. U tom okviru se često navode primeri poput Ardenske ofanzive, kao i ranijih strateških zabluda na Istoku koje su kulminirale katastrofom kod Staljingrada.
Hitlerova ideologija i politički ciljevi bili su jasni i smrtonosni, a zločini režima – uključujući Holokaust, ne mogu se „objasniti“ niti relativizovati medicinskim kartonom. Ta linija je posebno važna u polemici oko autora Norman Ohlera i njegove knjige „Blitzed“: Droge u nacističkoj Nemačkoj, koja je popularizovala temu droga u nacističkoj Nemačkoj oslanjajući se na Morelove zapise i svedočenja iz okruženja. Kritičari mu zameraju tonalitet i rizik od senzacionalizma; branioci ističu da prikaz „hemijske pozadine“ ne znači opravdanje, već razbijanje mita o „asketi na čelu države“.
U ozbiljnijim biografijama, poput radova Ian Kershawa (npr. Nacistička diktatura), naglasak je na Hitlerovom načinu vladanja – izbegavanje formalnih procedura, oslanjanje na intuiciju, podsticanje rivalstava i donošenje odluka u uskom krugu. U toj slici, lekovi mogu biti „pojačivač“ postojećih obrazaca, ali nisu njihov uzrok.
Zaključak, dakle, nije u etiketi „narkoman“ kao jeftinoj dijagnozi, već u činjenici da zapisi ukazuju na intenzivnu i sve rizičniju medikaciju, naročito od 1943. godine nadalje. To može pomoći da se preciznije razumeju fizički i psihički pad, nervna nestabilnost i atmosferа u vrhu režima – ali ne menja suštinu: ideologija, sistem represije i zločini nacističke države ostaju odgovornost politike, aparata i samog Hitlera.
Pogled redakcije portala Vesti Online
O ovom pitanju i dalje postoje sporna tumačenja – posebno oko toga šta se tačno može zaključiti iz Morelovih beleški bez direktnog medicinskog uvida. Jedno je nesporno – mit o „čistom vođi“ nije istorijska činjenica, već propagandna slika, a dokumenti iz najbližeg kruga režima pomažu da se ta slika razgradi bez ublažavanja odgovornosti za zločine.
Piše: Nina Stojanović
