Prvi klavir u Srbiji nije zasvirao u Beogradu niti u tadašnjoj prestonici Kragujevcu, već u Šapcu. Tako beleži Momčilo Petrović u knjizi „147 novih priča o Beogradu“, na čijim zapisima se zasniva ovaj tekst. U varoši na Savi, tridesetih godina 19. veka, kapelnik Josif Šlezinger, čovek kome je knez Miloš poverio zvuk evropske muzike, podučava omladinu, vodi orkestar i nabavlja klavir.
Kako se sređuje država, menja se i sluh. Šlezinger se seli u Beograd, pokreće muzičku radnju, ostavlja prva notna izdanja. Klavir prelazi pragove od šabačkih i kragujevačkih salona do varoških domova u Beogradu. Uz vojnu muziku na trgovima i školsku nastavu u razvoju, klavir postaje znak novog ukusa i dokaz da se uz pušku i plug uvodi i disciplina vežbanja, nota i ritma.
Petrović podseća da je instrument menjao vlasnike i adrese, ali i da je istorija znala da prekine melodiju. U Prvom svetskom ratu, prvi klavir koji je stigao dobija direktan pogodak austrougarske granate. Drvo i žice razleću se po blatu, kao da se zatvara jedno poglavlje. Ipak navika ostaje, do sredine 20. veka Beograd već ima škole, sale, pijaniste, a muzika je zauzela mesto koje joj pripada.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Naša istorija nije ispisana samo kroz ustanke i granice, već i kroz pesnike, učitelje, slikare i mislioce koji su znali da se narod ne brani samo oružjem, već znanjem. Civilizacija se ne osvaja, ona se gradi, a kad znamo čime smo je gradili, znamo i čime ćemo je sačuvati.
Piše: Nina Stojanović
