U Crkvi Vaskrsenja Hristovog na berlinskom Tempelhofu, Svetosavsku priredbu su izveli učenici škole „Sveti Sava“ pri ovoj crkvi.
Poseban ton priredbi dala je činjenica, da su se na njoj đaci oprostili od dosadašnje omiljene učiteljice, Ane Kojadinović, koja je šest godina, zajedno sa veroučiteljem, đakonom Predragom Jankovićem, držala nastavu.
Posle liturgije, koju je služio protojerej stavrofor Dragan Sekulić, a zatim sa decom okretao i prelomio slavski kolač povodom školske slave, u svečanoj sali održana je Svetosavska priredba. Deca su vešto ovladala stihovima pretežno posvećenim ovom našem svetitelju. Recitovali su , između ostalih Sara Svilar, sestre Milenkovič, dečaci Ljubiša, Momčilo i Vukoman. Više puta, prema programu, a i spontano, otpevana je pesma Svetom Savi, čemu su se svi roditelji i brojni posetioci u sali, gromko pridružili.
Pokloni za trud
Posle završenog programa, deci su podeljeni pokloni, a brojne poklone uručila su i deca omiljenoj učiteljici. Poklon joj je u ime Crkve uručio i starešina hrama, prota Sekulić i zahvalio se na dugogodišnjem trudu. Naglasio je da roditelji treba da vode decu i u nemačke škole, na sport i druge aktivnosti, ali da ne treba da izgube iz vida ono što je primarno, a to je učenje srpskog jezika i negovanje naše kulture i tradicije.
Ana Kojadinović je sa diplomom Filološkog fakulteta u Beogradu iz Užica došla sa suprugom Milivojem, i decom, Ognjenkom i Vukomanom. Sa oduševljenjem i velikim entuzijazmom prihvatila je da vodi srpsku školu „Sveti Sava“ pri hramu Vaskrsenja Hristovog. Iako je sve bilo dobrovoljno, bez ikakve nadoknade, mnogo se posvetila tom poslu, istovremeno radeći doktorat na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Tokom tih šest godina, dobila je i blizance, Nikodina i Vidnu, ali prekida u nastavi gotovo nije ni bilo. Mudro je vodila decu kroz gradivo osnovne škole, sa akcentom na duhovnim vrednostima, velikanima crkvene istorije Srbije i njihovim poukama.
Najlepši dan u nedelji
Svakog petka roditelji su dovodili decu u svečanu salu hrama. Za mnogu decu, bio je to najlepši deo nedelje, a Ana je umela, pored predavanja, kroz igru i pesmu da im dočara lepotu srpskog jezika i velikane naše istorije i književnosti. Stekla je, veliko poštovanje dece i roditelja, pa rastanak nije bio lak. Vest da ona neće više moći da vodi školu, došla je, za sve, iznenada i ne zna se da li je izazvala veću tugu kod dece ili kod roditelja. Tokom oproštajnih govora, plakali su i brojni roditelji.
Ana je dugogodišnju posvećenost obrazovanju srpske dece sažela u nekoliko skromnih reči:
– Imala sam sreću da radim sa našom decom, bar malo doprinesem širenju i negovanju srpskog jezika i upoznam predivne ljude.
Sa mnogo emocija, prisutnima se obratila i Darija Savić, doktor molekularne biologije, majka dvojice Aninih đaka. Darija je, kao i njeni sinovi, Miša i Aleksandar, fascinirana Aninom posvećenošću i angažovanjem. Smatra, da duhovno nasleđe nije prenela samo brojnoj deci, već da će ono ostati i kao trag kako se u hramu Vaskrsenja Hristovog u Berlinu, neguju naša tradicija i duhovna kultura.
Na izvoru tradicije
Darija Savić ističe da veroučitelja, đakona Predraga Jankovića i učiteljicu Anu Kojadinović zna od kako su počeli da rade u školi.
– Jedna rođaka mi je tada rekla da je u crkvi sjajna nova učiteljica, i da naša deca treba da krenu u tu školu. Uverila sam se da na obrazovnom planu njima ništa bolje nije moglo da se desi, nego da se nađu u okrilju Aninog novoformiranog odeljenja. Godinama su naša deca, zajedno sa njom učila, čitala, razmišljala na srpskom jeziku. Ana je sa prirodnim darom narodnog učitelja deci sve vreme i svim srcem prenosila duhovne emocije koje krase našu kulturu.
Darija smatra da su predavanja koja je Ana držala, nezamenljiva.
– Uz nju se svi osećamo kao da smo na nekom izvoru tradicije, pa naš identitet crpimo direktno sa tog izvora. Školstvo, posebno ovde u Nemačkoj nailazi na svoje izazove, a ova naša škola im dođe kao oaza sa puno potencijala za svetlu budućnost. Nedostaje nam da se više držimo zajedno, pa da dobijemo i podršku od nekih institucija u Nemačkoj, kao brojne druge nacije.
Na kraju je Darija pročitala Aninu pesmu „Jezik moje majke“ koju su svi prisutni sa velikim interesovanjem odslušali i pozdravili aplauzom.
Darijin sin Aleksandar kaže da im je u školi jako dobro.
– Naučio sam bolje da pričam srpski, da pišem ćirilicu koja je drugačija od nemačkog pisma. Ćirilična slova su lepša od nemačkih.
Aleksandrov brat Miša, pored ljubavi prema srpskoj kulturi i ćirilici ima još jednu veliku ljubav, tipičnu za srpske mališane, a to je fudbal.
– Petkom treniram i fudbal, pa nekad moram da žrtvujem sport da bih bio ovde.
Redovne na svakom času
Nikolina i Tara Milenković ne propuštaju predavanja u srpskoj školi, iako Tara još nije ni stasala za zvaničnu nemačku školu, nego ide u vrtić. Sestre su veoma ozbiljno shvatile nastup na Svetosavskoj priredbi i odrecitovale stihove posvećene Svetom Savi, a njihovim nastupom ponosna je bila mama Ivana.
Nikolina kaže da joj se sviđa u srpskoj školi.
– U školi smo učili srpski, a posebno ćirilicu. Sviđa mi se kad nam učiteljica organizuje čajanku tokom koje čitamo knjige, posebno kada se čitaju priče o Svetom Savi i drugim našim svecima. Inače, preko leta idem na raspust kod babe i dede u Pančevo i u Aranđelovac. Tamo se igramo sa drugim sestrama i radujemo se što ćemo opet ići na leto.
Tara je uvek u toku svega što se dešava u školi, i kratko navodi:
– Ja još ne idem u nemačku školu, ali idem u srpsku.
Svilarima stiglo „pojačanje“
Porodica Svilar, Danijel, Slađana, Stefan i Sara, prisustvovala je u punom sastavu, a ovoga puta imali su i pojačanje, a to je Slađanina mama Ljiljana Savić koja im je iz Požege došla u posetu.
– Mi smo već pet godina u Berlinu, Stefan i Sara su drugu godinu u srpskoj školi. Super im je u školi, lepo se igraju, druže, uče srpska slova i istoriju. Za sada se dobro snalaze i u nemačkim školama, a Stefan sledeće godine prelazi u gimnaziju, pa ćemo videti kako će se snaći – navodi Slađana.
Njena mama Ljiljana, puna je utisaka:
– Prvi put sam u Nemačkoj, i već sam tu skoro mesec dana. Nije loše ovde, ali ništa bez Srbije. Nisam baš bila oduševljena da se presele u Berlin, ali neka budu tamo gde njima najviše odgovara. Unuke viđam često, ali pre svega preko vibera, a inače preko leta dođu kod nas u Požegu. Ovde provodim vreme uglavnom sa unucima, Stefanom i Sarom, tako da od Berlina nisam ni videla nešto mnogo. Jednom sam se prošetala do Brandenburške kapije i odmah se prehladila, pa mi je i kod njih kući sasvim lepo.
Slađanin suprug, Danijel Svilar se potrudio da što bolje ugosti taštu, uveravajući je da će deci odrastanje u Berlinu pružiti puno mogućnosti za dobro snalaženje u životu.
– Deca kasnije mogu sama da odluče gde će živeti, a na nama je da im omogućimo mogućnost izbora.
Posle braće i Mila u školi
Braća Jelisavac, Milan i Nikolaj, već su završili srpsku školu, a njihova mlađa sestra Mila tek se sprema da krene. Milan Jelisavac kaže:
– Išao sam u srpsku školu svih osam godina. Uspeo sam sve da naučim jer mi je bilo interesantno. Roditelji su mi iz Aranđelovca, gde idemo često, provodimo vreme s rodbinom i odlazimo u akvapark. Trenirao sam plivanje i džudo, a sada redovno idem u teretanu. Završavam školu mehatronike sada već početkom februara i nadam se da ću dobiti posao u fabrici žileta.
Njihova mama, Violeta Jelisavac, raduje se što će posle sinova i ćerka Mila da krene u srpsku školu, i navodi:
– Mila je puna utisaka sa ove lepe priredbe, i jedva čeka jesen, da i ona krene u srpsku školu:
Mila je još dodala:
– Do sada nisam išla u srpsku školu, ali ću da krenem od jeseni. Od mame i tate sam već puno naučila srpski, istakla je Mila, živahna i srećna što će od jeseni imati puno novih školskih drugarica i drugara, sa kojima će moći da se igra i priča na srpskom.
