U berlinskom hramu Svetog Save, na Vedingu, na inicijativu učiteljice dopunske škole Marije Aleksić, i uz blagoslov starešine hrama, protojereja stavrofora Radomira Kolundžića, organizovano je gostovanje Ljubomira Saramandića, pisca i kustosa Srpske kuće na Krfu.
Veoma zainteresovanim posetiocima, Saramandić je slikovito predstavio ovaj memorijalni kompleks u okviru koga su muzej posvećen stradanju srpske vojske tokom Albanske golgote 1915-1916. i počasni konzulat Srbije. Gost je preneo brojna iskustva sa srpskim hodočasnicima koja čine pravu riznicu kratkih životnih priča o reakcijama naših ljudi kada saznaju detalje o velikom žrtvovanju sunarodnika u nekom drugog vremenu.
Hor dopunske škole otpevao je „Tamo daleko“, a učenici su čitali delove iz Saramandićevih knjiga. Posetioci su imali i brojna pitanja, a neformalno druženje nastavljeno je u svečanoj sali hrama. Nema sumnje da će mnogi ubuduće odmor u Grčkoj iskoristiti i da se upute na Krf.
Ljubomir Saramandić se posle završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu i studija prava našao na postdiplomskim studijama iz oblasti filozofije u Solunu. Iskoristio je priliku da pre 23 godine preuzme posao kustosa u Srpskoj kući na Krfu. Reči mitropolita srpskog Dimitrija da će Krf jednog dana biti srpski Jerusalim i zborište novih srećnih generacija i srpskih potomaka, na njega su delovale obavezujuće i ovaj poziv je prihvatio sa puno emocija i profesionalnog entuzijazma. Svedočio je u Berlinu koliko se mladi ljudi zamisle nad sudbinom predaka.
– Svi koji dođu uviđaju važnost da mesta velikih stradanja našeg naroda treba da budu večna okupljališta i simbol srpske nacionalne sabornosti – istakao je autor knjiga „Hodočašće na Krf“ i „Sve je ovde legenda – Krfska hronika u 150 slika“.
Saramandić je i nebrojeno puta bio saradnik na scenarijima filmova koji su se bavili krfskom tematikom.
Strahinja Stamenković je pun utisaka posle predavanja, kaže da je bilo izuzetno interesantno. Podsetio se golgote koju je njegov čukundeda Đorđe Stamenković preživeo kroz Albaniju. Detalje predavanja će iscrpno da prenese supruzi Minji i osmogodišnjem sinu Matiji. Oni su morali da ostanu kod kuće uz dvogodišnju Ninu.
– Veoma mi se dopalo, posebno jer je moj čukundeda Đorđe iz sela Sukova, kod Pirota, bio solunac. Preživeo je Prvi svetski rat, a pre toga je učestvovao i u Balkanskim ratovima. Bio je činovnik u opštini, bavio se i poljoprivredom, a radio je i u zadruzi. Njegovi sin i unuk, moji pradeda i deda su kolonizacijom 1946. godine iz Sukova došli u Odžake u Vojvodini. Dobili su od države skromnu kuću i imanje, gde su mogli da se bave poljoprivredom. Čukundeda Đorđe nije hteo da pođe s njima, već je ostao u Sukovu. Imao je ratne uspomene o borbama sa Nemcima i nije hteo da bude u mestu gde su prethodno živeli Nemci. Dolazio je samo u posetu, ostao je u svom selu, gde je, pored više medalja za zasluge u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, dobio i dosta zemlje odlukom Kralja Aleksandra. Ta zemlja je ostala nama, jer imovina dobijena od kralja ne može da se otuđi ili proda, već samo da se prenosi s kolena na koleno. To je bilo po zakonu, što je i moj čukundeda Đorđe potvrdio potpisom prilikom preuzimanja imovine – ispričao je za „Vesti“ Strahinja.
On je za ovu priliku poneo i fotografiju svog čukundede, Solunca Đorđa Stamenkovića, kao i fotografiju ordenja koje je u ratovima zaslužio.
Vladimir Vukanac nije hteo da propusti ovaj događaj i došao je sa kompletnom porodicom.
– Do sada nisam bio na Krfu, ali je ostalo da odlazak isplaniramo za neko od narednih putovanja. Neke stvari su mi poznate iz istorije, a neke sam i sam istraživao. Ipak, uvek put može nešto novo da se nauči i čuje. Evo, na primer, do danas nisam znao da je regent Aleksandar Karađorđević takođe bio sa vojskom – kaže Vladimir uz koga su bili supruga Gorana, ćerka Teodora i sin Aleksandar.
Imamo o čemu da učimo
Teodora (13) i Aleksandar (11) Vukanac idu u srpsku školu u prostorijama KUD Zlatni opanak. Teodora je dala i svoj doprinos ovoj lepoj večeri podsećanja na žrtve naših predaka.
– Čitala sam odlomak iz knjige „Hodočašće na Krf“, koji mi se posebno dopao. Volela bih da pročitam još knjiga na tu temu i nadam se da ću imati priliku za to. U srpskoj školi mi je veoma lepo, učeteljici dobro polazi za rukom da nas zainteresuje, i uspevamo mnogo toga da naučimo. Iz naše istorije, posebno me zanima ovaj prelazak preko Albanije, mislim da je to važan događaj 20. veka, i ima tu još mnogo priča kojima možemo da se bavimo – kaže Teodora.
Tata Vladimir dodaje da su punih pet godina u Berlinu.
– Trudimo se da idemo redovno u Srbiju, tamo su moji i roditelji supruge Gorane, tako da redovni odlasci ne smeju da izostanu.
Teodora dodaje da posebno voli da ode kod babe u Novi Sad i da tamo uvek ima puno društva.
Sa dedom u zavičaj
Strahinja Stamenkovića je iz Odžaka u Berlin došao 2013. godine, na Miholjdan.
– Uskoro se navršava 10 godina od kako sam ovde, gde sam zasnovao i porodicu. I supruga Minja i ja smo došli iz Odžaka. Često idemo dole, tri do četiri puta godišnje, obično za Uskrs i Božić, i tokom leta, ali i ovde imamo puno dobrih prijatelja sa kojima se intenzivno družimo. U zavičaju moga dede i ostalih predaka, u selu Sukovu, nisam bio već 10 godina, ali planiram da svakako idem ovog leta, i to sa dedom koji je još vitalan i hteo bi ponovo da iz Odžaka poseti selo u kome se rodio – priča Strahinja.
Ekskurzija
Učiteljica dopunske škole na srpskom jeziku Marija Aleksić veoma se zauzela da se realizuje ovo gostovanje.
– Imala sam veliku pomoć Saveta roditelja, posebno od Mirjane Stojiljković, koja je već boravila u Srpskoj kući na Krfu, i toplo mi preporučila Ljubomira Saramandića. U najkraćem roku smo se sve dogovoril i organizovali njegovo gostovanje. Bilo je ovo, jedno lepo, zanimljivo i korisno predavanje. Sve je u tesnoj vezi sa gradivom srpske dopunske škole i samim tim je upotpunjuje. Razmišljamo da organizujemo jednu ekskurziju, sa grupom učenika iz Berlina, a glavni cilj bila bi Srpska kuća na Krfu.
