Sedmoro državljana Srbije, među njima šestoro studenata Beogradskog univerziteta, povređeno je 30. jula u teškoj saobraćajnoj nesreći, nekih 100 kilometara od Berlina, o čemu su „Vesti“ pisale. Pisali smo i o tome da su u zbrinjavanju povređenih učestvovali i naši medicinski radnici zaposleni u nemačkim bolnicama. Srećom, nije bilo žrtava, a epilog životne drame su i prijateljstva nastala između nekih od povređenih i dr Suzane Mitić iz Berlina, koja je o njima brinula dok su bili na lečenju u bolnici u kojoj radi. Zbrinjavanje i prva dijagnoza povreda, posle užasnog šoka, išlo bi znatno teže, da se tu nije našla dr Mitić koja ih je toplim, umirujućim rečima na srpskom, ohrabrila i uverila da je najgore prošlo i da su na sigurnom. Ispratila ih je kasnije iz bolnice, a njen i angažman još jedne lekarke iz Srbije dr Sandre Lazić, uvidela je i Ambasada Srbije u Nemačkoj i uručila im zahvalnice za iskazanu humanost i nesebičnu pomoć našim zemljacima.
Podsetimo, na auto-putu Drezden-Berlin prevrnuo se autobus koji je prevozio grupu od dvadesetak studenata i članova projekta, koji su istraživali radne logore u Drugom svetskom ratu na području Srbije, Nemačke i Švedske. Autobus se više puta prevrnuo, a zbog ozbiljnosti situacije odmah je poslato čak šest helikoptera i desetak kola Hitne pomoći.
Špalir do pacijenta
Iako je od nesreće prošlo više od dva meseca dr Mitić se jasno seća svakog detalja i za „Vesti“ priča o dramatičnim dešavanjima kada su se dve povređene putnice našle u bolnici u gradu Libenu.
– Sa porodicom živim u Berlinu, ali sam na specijalizaciji iz interne medicine u stotinak kilometara udaljenom Libenu, gde putujem svaki dan na posao. U mestu u kom život protiče vrlo mirno, jednog jutra dok sam bila na poslu, prostrujala je vest da se kod raskrsnice na auto-putu dogodila velika saobraćajna nesreća. To je bio alarm da se sve obližnje zdravstvene ustanove stave u stanje pripravnosti, a i kod nas se odmah požurilo da se oslobode kreveti na hirurškom odeljenju – počinje priču Suzana.
Kao internista, obično nema kontakata sa traumatološkim pacijentima, a u ovom slučaju, prvobitno su očekivali da će svih 17 povređenih doći u njihovu bolnicu i svi su bili u pripravnosti.
– Malo smo se opustili kada smo saznali da će kod nas doći pet pacijenata. Prve ekipe su se brzo našle na mestu nesreće, postavljen je šator za zbrinjavanje i pripremu za transport. Na licu mesta bilo je više od 200 ljudi, a flota helikoptera razvozila je povređene do odgovarajućih zdravstvenih ustanova. Prvi pacijenti stigli su i kod nas u Liben. Najpre su hirurzi i traumatolozi morali da odreaguju, dok sam ja, kao budući internista, ostala po strani. Odjednom su došli kod mene i insistirali da odmah idem u
šok-sobu. Zvao me je šef traumatologije, jer im treba moja pomoć – nastavlja Suzana.
Naša sagovornica bila je u potpunom čudu zašto nju zovu, ali nije oklevala i požurila je u šok-sobu.
– Prostorija je bila puna hirurga i drugih specijalista za zbrinjavanje otvorenih rana i preloma, što je još više doprinelo mom čuđenju, šta ja tu, pored svih njih, mogu da pomognem. Čak su odmah napravili špalir da što pre dođem do pacijenta. Kada sam prišla krevetu na kom je bila teško povređena žena, iznenada ugledah pored nje i pasoš Republike Srbije! Time su sve dileme bile otklonjene – prepričava dalje.
Sa pacijentkinjom koja nije znala nemački, trebalo je uspostaviti prvu komunikaciju.
– Bila je to profesorka sociologije, Nada BanjaninĐuričić. U takvoj situaciji, brza informacija je od životne važnost. Uspela sam da se priberem i smireno počnem razgovor sa pacijentkinjom koja je imala i težu povredu glave. Jedino tako je bilo moguće da je malo umirim, ohrabrim i podstaknem joj želju da se i sama uhvati ukoštac sa povredama. U tako teškom stanju, ipak se obradovala kada je čula srpski jezik, a za mene je to bila izuzetno emotivna situacija.
Stisak ruke
Suzana ju je pitala šta se desilo, iako je znala.
– Učinila sam to da je podstaknem na razgovor. Profesorka je počela priču otpočetka, kako su pošli iz Beograda. Pitala je kako su ostali, da li su svi živi, da li je neko teže povređen. Ona je sama bila teško povređena, ali je bila svesna, sećala se svega, i počela da mi objašnjava kako se sve dogodilo. Morala sam malo da je prekinem, da bih se konsultovala sa kolegama koliko su ozbiljne povrede, i koji su zahvati hitni i neophodni. Imala je zaista teške povrede, krvarenje u glavi i grudnom košu, prelom rebara i zbog toga otežano disanje. Bolovi su bili jaki, ali dobila je terapiju i mogla je da razgovara. Odlično govori i engleski jezik, što je pomoglo spasiocima na licu mesta. U svom tom šoku bilo je teško uopšte razmišljati na nekom drugom jeziku. Imam utisak da joj je moje prisustvo znatno pomoglo, olakšalo tada životno opasnu situaciju, dalo neku nadu i ulilo sigurnost da nije sama. Primetila sam da je bila srećna što je neko naš tu, više puta me je snažno stisnula za ruku, što su i za mene bili momenti puni emocija, ali sam morala da sačuvam prisebnost i da je mirno usredsredim na neophodne zahvate koji su sledili za njen oporavak.
Od šoka priča engleski
Druga pacijentkinja iz Srbije u međuvremenu je postala i Suzanina velika prijateljica sa kojom se redovno čuje telefonom i obe se raduju novom susretu u Berlinu u potpuno drugim okolnostima.
– Pola sata posle zbrinjavanja profesorke Nade BanjaninĐuričić, stigla je i studentkinja iz Zaječara, Zorica Stamenković. Takođe je prvo smeštena u
šok-sobu. Ona nije imala teže povrede, ali smo je ipak zadržali još dva dana u bolnici. Dok su je smestili u krevet, ona je sa sestrama pokušavala da razgovara na engleskom. Kada sam došla kod nje, odmah sam krenula sa pitanjim na srpskom: „Šta se desilo? Imate li bolove?“ Ona mi je ipak neko vreme odgovarala samo na engleskom, ne shvatajući da to više nije neophodno. Onda sam je ubedila da se malo pribere, sledećim rečima: „Opusti se, ja sam tu, ja sam iz Srbije, znam srpski. Ništa ne brini, tu sam za sve što ti treba.“ Ona je konačno shvatila, i obradovala me jednim širokim osmehom. Tada, već puna optimizma, krenula je da me ubeđuje da joj nije ništa i da je samo malo ugruvana. Ipak smo morali malo da je zadržimo i ispitamo da li je sve u redu.
U prvom trenutku, Zorica nije imala ništa kod sebe, ni tašnu ni telefon. Nakon dva dana, utvrđeno je da kod nje nema nikakvih indikacija, i otpuštena je za vikend, kada dr Mitić nije radila tako da se nisu videle niti razmenile telefone.
– Ona je kasnije više puta preko bolnice pokušavala da me dobije na telefon, ali nije bilo moguće zbog zakona o zaštiti privatnih podataka. Jednog dana, prolazeći pored prijavnice, starija žena koja tu radi, pozove me da joj pomognem jer neka osoba zove i traži nešto, ali ne zna nemački, nego samo na engleskom. I ja se javim na engleskom, a osoba sa druge strane je tražila neke dokumente. Ja je pitam kako se zove, kad ono Zorica! Neverovatno. Site smo se ismejale, ispričale i konačno razmenile telefone, tako da se sada redovno dopisujemo. Ona i dalje studira i radi na projektu zbog kog se bila uputila u Berlin i u Švedsku, a u Berlin će ponovo doći, kada ćemo se neizostavno videti.
Zahvalnica koju je dobila od Ambasade Srbije
O prijemu u Ambasadi Republike Srbije, organizovanom povodom dodele zahvalnica, dr Suzana Mitić kaže da uopšte nije očekivala tako nešto, ali da je veoma počastvovana, posebno jer je inicijativa za dodelu zahvalnica potekla od ambasadorke dr Snežane Janković.
– U ambasadi sam pre toga boravila pretežno iz privatnih razloga, i lepo je što sam lično pozvana na jedan prijem. Međutim, tek kada sam došla tamo, shvatila sam da je prijem organizovan samo zbog nas dve koje smo pomagale našim povređenim putnicima. To je zaista bila izuzetna čast. Imala sam priliku da razgovaram i sa ambasadorkom Snežanom Janković, koja je na mene ostavila utisak izuzetno prijatne i predusretljive osobe. Veče je proteklo zaista divno, pogotovo što je moja cela porodica bila pozvana. Mnogo mi znači što smo svi bili prisutni.
Posvećena porodici
Posle svega dr Suzana Mitić ostaje posvećena porodici, poslu i specijalizaciji. Gimnaziju i studije medicine završila je u Kragujevcu. Druženje sa školskim drugom Nemanjom Mitićem u rodnoj Batočini kasnije je preraslo u ljubav, a posle stažiranja u Kragujevcu dolazi za njim u Berlin, koji je tu već imao posao, takođe u medicinskoj struci od 2013. godine. Brak su sklopili 2015, a pridošli članovi porodice su šestogodišnja Sofia i dvogodišnja Dorotea.
– U Berlinu imamo puno prijatelja sa kojima se družimo najviše preko dana u restoranima koji imaju igraonice za decu. Sofia je nedavno krenula u prvi razred, a sada ćemo najverovatnije da je upišemo i u Srpsku dopunsku školu. Do pojave korone odlazili smo redovno u Srbiju, a posle pauze od godinu i po dana, nastojimo da ponovo intenziviramo odlaske u zavičaj – kaže dr Mitić.
Zavolela Liben
Raditi tako odgovoran posao, na udaljenosti 100 kilometara od kuće, nije nimalo jednostavno, ali uz dogovor sa suprugom i visok stepen organizacije, Suzana uspeva sve da postigne. Na posao odlazi kolima, zajedno sa nekoliko koleginica koje takođe žive u Berlinu i redovno se smenjuju koja će da vozi. Zavolela je i bolnicu i ljude sa kojima radi, pa sada ne bi menjala radno mesto, iako je veoma udaljeno. Ne bi menjala ni berlinski kvart Šteglic, u kome živi s porodicom.
– U Libenu je atmosfera prijatna, meštani nemaju problema sa strancima, a na poslu nije tako jaka konkurencija kao u Berlinu, pa su mogućnosti za napredovanje mnogo veće – kaže dr Suzana.
Uspešan oporavak
– Profesorka Nada BanjaninĐuričić je više od dve nedelje bila na intenzivnoj klinici gde je imala nekoliko operacija, a ukupno je kod nas boravila nešto manje od mesec dana. Viđale smo se relativno često, iako nisam baš radila svaki dan, a išla sam i na odmor. Ali svaki put kada sam bila tamo, odlazila sam da je obiđem. Više puta sam pomagala kao prevodilac pri pregledima i terapiji, posebno prilikom otpusta, kada je trebalo srediti sve papire. Sada je izlečena, u stabilnom je stanju, ali i dalje treba da ide na rehabilitaciju. Mislim da će se posle nekog vremena u potpunosti oporaviti. Bolnička kola su došla iz Beograda i vratila je u Srbiju – priča dr Suzana Mitić.
Postojbina Lužičkih Srba
Liben se nalazi u idiličnom Šprevaldu koji je prošpartan brojnim kanalima i poznat kao postojbina Lužičkih Srba, o čemu govore i brojni dvojezični natpisi lokalnih mesta.
Naše ljude u ovom gradiću nije imala prilike da sretne, jedino je do pre nekog vremena tu bila koleginica, takođe iz Kragujevca, koja je otišla u veći grad.
