U pravom trenutku, dok u muci i nemaštini, prebirajući svaki dinar, polaže ispite na trećoj godini fakulteta za informacione tehnologije, a istovremeno brine i o svojim siromašnim i teško bolesnim roditeljima, Nikoli Matkoviću, dugogodišnjem đaku pešaku iz zabitog sela Vučinići na padinama Golije, a sada jednom od najboljih studenata novopazarskog državnog univerziteta, stigla je još jedna, treća u ovoj godini, donacija naših čitalaca. Siromašnom odlikašu pomoć od 100 evra poslala je anonimna dobrotvorka iz Švajcarske.
Nedostaje mnogo toga
– Za mene, mog mog oca Slavomira i bolesnu majku Jevrosimu ove i sve ranije donacije zlata su vredne, živimo u bespuću, daleko od grada, u trošnom kućerku sa zemljanim podom, bez vode i kupatila. Bilo je i dana kada smo gladovali i da nam, još dok sam bio osnovac, u pomoć nisu pritekle „Vesti“ i dobri ljudi iz dijaspore, ja ne bih sa odličnim uspehom završio gimnaziju i ne bih danas bio na polovini fakulteta, jer moji roditelji, nemoćni da bilo šta rade i zarade, ne bi mogli da me školuju – priča Nikola dok se, nakon vežbi i učenja, sprema u zabito selo na Goliji da vikend provede sa majkom i ocem.
Neizmerno je zahvalan ovoj dobrotvorki, želi joj dobro zdravlje i svaku sreću u životu.
– Hvala beskrajno svima koji mi pomažu deceniju. Svaki njihov evro i dolar merićemo po nekoliko puta kako bismo ih što racionalnije potrošili. Mnogo toga nam nedostaje, od namirnica, lekova, sredstava za higijenu, do knjiga, kompjutera, odeće, obuće i svega što je potrebno za moje školovanje. Živimo teško, a ipak, uz pomoć dobrih ljudi koji su nam slali novac za hranu, kravu, popravku krova, koji je prokišnjavao, mobilni telefon, knjige i nešto nameštaja, idem polako napred i nemam nameru da stajem – poručuje ovaj odlikaš sa Golije.
Vredna donacija od 100 evra stigla je i nepokretnoj baki Danici Veljović i njenom bolesnom sinu Radanu iz sela Pope kod Tutina, koji jedva opstaju u trošnoj brvnari bez vode i kupatila i teškoj sirotinji.
Na ivici gladi
Do polovine prošle godine bili su na ivici gladi, nakon nekoliko tekstova u „Vestima“ stigla im je skromna pomoć naših čitalaca, uoči zime. Kupili su nešto drva, deo potrebnih namirnica i najneophodnije lekove, a nadaju se da će im donacija od 200 evra anonimnog dobrotvora iz Bod Homburga, koja im je uručena početkom ovog meseca, i novih 100 evra koje im je poslala porodica Milosavljević iz okoline Beča, pomoći da sa manje zebnje dočekaju mart i lepše dane.
– Malo nam je lakše od kako su „Vesti“ pozvale dijasporu da nam pomogne, imamo pare za hranu, lekove i struju, ali, više od dobijene pomoći znači nam saznanje da nismo potpuno sami i da postoji neko ko, makar i povremeno brine o nama. Hvala porodici Milosavljević, bogu ćemo se moliti za njih i sve sadašnje i buduće dobrotvore – poručuje baka Danica koja pet godina nije ustala iz kreveta.
Pomoć od 100 australijskih dolara koja mu je, uz pismo podrške, stigla od porodice Jovanovski iz Perta, obradovala je i usamljenog Safeta Kovačevića, jedinog žitelja sela Pode na samoj granici Srbije i Crne Gore. Osim samoće, ovog poslednjeg pešterskog nomada muči i bespuće, jer zimi je često odsečen od sveta. Uvek u rezervi mora da ima lekove, namirnice i nešto gasa, pošto zbog nevremena često nestaje struja. I ovu donaciju utrošiće za poboljšanje svojih zaliha brašna, jer se boji da će pešterska zima, koja je do sada bila relativno blaga, zube pokazati u drugoj polovini februara, martu i aprilu.
– Hvala mnogo ovoj dobroj porodici, hvala im na pismu, podršci i novčanoj pomoći. Dobri ljudi iz dijaspore su mi pre 10 godina doveli svetlo, evo, još me nisu zaboravili, nadam se da će tako biti i ubuduće, hvala im beskrajno – veli na kraju našeg susreta ovaj siromašni pešterski gorštak.
Zahvalnost bake Danice
Hvala porodici Milosavljević, bogu ćemo se moliti za njih i sve sadašnje i buduće dobrotvore – poručuje baka Danica koja pet godina nije ustala iz kreveta.
Dragocena pomoć
Živimo teško, a ipak, uz pomoć dobrih ljudi koji su nam slali novac za hranu, kravu, popravku krova, koji je prokišnjavao, mobilni telefon, knjige i nešto nameštaja, idem polako napred i nemam nameru da stajem – poručuje Nikola Matković.
