O siromašnom invalidu Milanu Kojičiću (42) iz Beograda „Vesti“ su mnogo puta pisale. Ali zbog dolaska jeseni, kada se i troškovi povećavaju još jednom molimo sve dobre ljude da pomognu ovom usamljenom čoveku.
Milan živi sam, nezaposlen je i preživljava zahvaljujući plemenitosti humanih ljudi u dijaspori. Od samog rođenja, kako su već pisale „Vesti“, zadesila ga je teška sudbina. Na jedno oko ne vidi, a na drugo vrlo slabo. Sam je otkada mu je umrla majka Desanka, za koju je bio veoma vezan, a za njegove velike muke nikada ne bismo ni saznali da nije bilo njegovih dobrih komšija, zabrinutih za Milanovu budućnost.
Majka mu je bila životni oslonac u borbi sa teškom svakodnevicom. Živeli su od njene skromne penzije, pa je njena smrt bila ogroman udarac. Tada ostaje bez ikog bližnjeg i bez ikakvih primanja. U pomoć mu priskaču komšije koje su platile sahranu i propratne troškove. Srećom, dobio je naknadno majčinu skromnu penziju, a kao osoba sa invaliditetom prima socijalnu pomoć. Uz mala sredstva je nekako uspevao da preživljava, ali kako muka nikad ne ide sama, nadovezala se nova. Stan u kojem živi je skoro uništen u poplavi. Parket se podigao, ali para za popravke nema, pa za sada sve stoji tako.
Zbog nemaštine se snalazi nekako, pa je vrlo racionalan i u kuvanju.
– Majka me je osamostaljivala za vreme kada je ne bude, pa znam i da skuvam, a zbog oskudice uglavnom „klot“ pasulj ili „bećarac“. Penzija koja primam nije dovoljna, pa za nešto više nemam – kaže Milan.
Zahvalan je svima koji su mu se našli u najtežoj životnoj situaciji i sada se trude da ga ne ostave na cedilu.
Ovim putem Milan se zahvaljuje svim humanim ljudima iz Evrope i naročito Australije na dosadašnjoj pomoći.
Hvala „Vestima“
– Veliku zahvalnost dugujem čitaocima „Vesti“ iz dijaspore koji su mi takođe mnogo pomogli i vašoj novini – priča nam Milan Kojičić.
Jedina sreća je što je uspeo da reši bar jedan zdravstveni problem „vodene kilograme“, od kojih su mu oticale vratne žile i noge do kolena.
