Veliko hvala, „Srpskoj bratskoj pomoći“ iz Kanade i njenom predsedniku Branislavu Banetu Živanoviću, kaže Ljiljana Čolić iz Topole na čiju je adresu stiglo 38.600 dinara iz ove organizacije sa severnoameričkog kontinenta.
Ona je potpuno posvećena nepokretnoj i slepoj ćerki Jeleni (48), a negovala je i sina Acu koji je više od deceniju i po bio štićenik našeg Humanitarnog mosta, ali je nažalost pre dvadesetak meseci preminuo. Kao i sin, i Ljiljanina ćerka, pati od nedovoljno istražene bolesti, odumiranja ćelija mozga, zbog čega je prikovana za invalidska kolica.
Ljiljana priča kako je mnogo obradovala ta pomoć koja joj je sada preko potrebna.
– Divni su to i plemeniti ljudi… Pomažu nam već 13 godina, još dok je moj sin Aca bio živ. Dolazili su nam i u posetu. Hvala što me nisu zaboravili. Puno ih sve pozdravljam i želim im svaku sreću u životu – zahvalna je namučena žena, kako kaže, i plemenitim ljudima iz Kanade Banetu Živanoviću, njegovoj supruzi, kao i redakciji „Vesti“
Objašnjava da će novac koji je dobila, utrošiti na lekove za ćerku. Jelena je nedavno imala i upalu pluća, a uz to joj kupuje meleme za opekotinu.
– Jelena ne vidi, pa je prolila vrelu tečnosti po sebi i na nozi joj se stvorila velika rana – jada se majka Ljiljana.
Ona priča kako se prvo Aca razboleo i nažalost izgubio životnu bitku.
– Sada od iste, nedovoljno istražene veoma teške bolesti pati i Jelena koja je, do pre desetak godina bila zdrava, vesela, požrtvovana i dobar radnik – govori ona i dodaje da je bolest kao i u Acinom slučaju, stigla iznenada.
Aca je, kaže, na kraju bio prikovan za invalidska kolica, ali do zadnjeg časa vedrog duha.
– Sa ćerkom je teže, jer je Jelena slepa, teško govori, a ne samo da su je noge potpuno izdale, već i ruke jedva da može da pokrene. Nju presvlačim, pojim i hranim. Ništa ne može sama, a trpi bolove, pa glasno jeca – priča Ljiljana kroz suze.
Po onoj staroj narodnoj „ni jedna nesreća ne ide sama“, ostala i bez brata, baš na godišnjicu sinovljeve smrti. Ostala da se sama bori sa ćerkinom i svojom bolešću, nedaćama i siromaštvom.
Uzda se u humanost dobročinitelja koji su joj i do sada pomagali.
– Zahvaljujući dobrim i plemenitim ljudima, nas dve možemo da se preživimo. Oni pomažu ne samo materijalno, već i toplim rečima i uveravaju me da nisam sama u svojim bitkama sa bolestima i nemaštinom – priča Ljiljana Čolić.
Tuga ubija
Ovu namučenu ženu koja brine o ćerki, pritisle su razne bolesti, a ima i
kataraktu, pa će morati na operaciju, jer sve slabije vidi.
– Tuga ubije čoveka. Nemam volje ni za šta, a u životu me održava samo to što treba da brinem o ćerki. Teško mi je mnogo. Srce mi se cepa kada gledam moju Jelenu. Plačem ja, a plače i ona – priča drhtavim glasom.
