Priča o tužnoj i teškoj sudbini Zorana Jankovića Cileta (52), ratnog veterana iz okoline Vlasotinca kod Leskovca i njegove majke, koji godinama sami, u bedi i bez svetla provode dane, zahvaljujući lokalnim medijima obišla je njihov kraj, a i šire. Nažalost, čak ni pošto je njihova potresna sudbina izašla u javnost, ništa se značajno kod Jankovića nije promenilo. Mrak i dalje gospodari u njihovom trošnom kućerku, a miris dima i crnih zidova od čađi kao posledica dotrajalog šporeta koji dimi prekriva svaki kutak prostorije.
Možda bi zli usud Zorana i njegove majke Koviljke bio drugačiji, da Zoran nije ratovao na Kosmetu, pa nakon toga psihički i fizički ozbiljno oboleo. Sada, kad je prošlo više od dve decenije od ovog rata, Cile živi svoj život u selu Kukavici koje je od centra Vlasotinca udaljena nešto više od tri kilometra, zajedno sa bolesnom majkom Koviljkom koja je u postelji zbog teške bolesti. Živi životom nedostojnim bilo kog čoveka, napušten od onih koji bi morali da vode računa o borcima koji su se našli na braniku svoje otadžbine kada je to bilo potrebno.
– Ratovao sam za dobro svoje zemlje, a ova moja trenutna situacija je ravna samom ratištu. U meni se još uvek javljaju borbe i stradanja mojih drugova i dalje stalno čujem jauke i vidim slike mojih ranjenih i mrtvih saboraca. Moja majka i ja nemamo novca da podmirimo dug za utrošenu struju. Nemamo skoro ništa od aparata koji bi trošili struju, već samo sijalice, koje sada nisu u funkciji. Bolest me sprečava da radim bilo koju vrstu posla, pa tako ne živimo nego samo bitišemo od majčine poljoprivredne penzije od desetak hiljada dinara i moje „pomoći“ od sedam-osam hiljada koju dobijam i to nepunih godinu dana – ispričao je Zoran Janković Cile.
Kako kaže, odazvao se pozivu za mobilizaciju jer je smatrao da je to njegova dužnost.
– Na samom ratištu video sam mnogo toga što ne bih poželeo nikome da vidi. Umalo i glavu da izgubim jednom prilikom kada sam se žrtvovao da spasem jednu devojku. I danas vrlo često javi mi se u glavi taj događaj – prisetio se Cile ratnih događaja i vremena koje je proveo na ratištu, što je svakako ostavilo i psihičke posledice na njega.
Ipak, pojedini plemeniti sugrađani nisu mogli da sede skrštenih ruku i ne učine baš ništa za svoje ugrožene sugrađane. Zorica Stojanović, meštanka sela Kukavice, koja blizu četiri decenije radi kao vaspitačica u isturenom odeljenju u Orašju u Predškolskoj ustanovi „Milka Dimanić“ iz Vlasotinca i Miroslav Stojanović, predsednik Mesne zajednice sela Kukavice, odlučili su da krenu u humanu misiju sa ciljem da se pomogne Ciletu i njegovoj majci.
– Učinićemo lično sve kako bismo udostojili pristojnim uslove za majku i brata. Ali njima je potrebna svakodnevna pomoć i sada ćemo krenuti da preko institucija države iznađemo pravo rešenje za Zorana i njegovu majku – istakla je Zorica za lokalni list „Nova naša reč“.
Zorica i Miroslav posebnu molbu upućuju predstavnicima lokalne samouprave da pomognu Jankovićima dok još nije kasno za ovo dvoje bolesnih. Na prvom mestu da im se reguliše veliki dug za struju, i da u njihovom porodičnom domu u najskorije vreme zasvetli sijalica.
Hrana, ogrev i peć
Od strane lokalne samouprave i Centra za socijalni rad opštine Vlasotince, Jankovićima je prema pisanju tamošnjih medija, stigla pomoć u hrani u visini od 7.000 dinara, uplaćena su i tri kubika drva za ogrev, a vlasnik limarske radnje Jovan Marković donirao je Zoranu i Koviljki peć za grejanje. Predrag Radulović iz Udruženja građana Osmeh, koje se više od deset godina bavi pružanjem usluga socijalne zaštite za osobe sa invaliditetom različite životne doba i za osobe s mentalnim i intelektualnim teškoćama, predao je poveću količinu hrane, što Jankovićima mnogo znači.
Pomozimo Ciletu
U mladosti je Cile voleo da trči za fudbalskom loptom na terenu lokalnog fudbalskog kluba Budućnost na Dubravi. Sada, kada su se nemaština i bolest udruženim snagama „uselili“ u njegov trošni dom na potezu su svi koji mogu pomoći. Novčana sredstva iz Srbije mogu se uplaćivati na ime: Zoran Janković, selo Kukavica, 16210 Vlasotince, na tekući račun kod Poštanske štedionice br.: 200-127038368-52. Naravno, na usluzi je kao i uvek Redakcija „Vesti“.
