BORAC OD ROĐENjA: Pavle Gavrilović
Porodica Gavrilović u Dopisništvu „Vesti“
Pre samo nekoliko dana, imali smo zadovoljstvo da bar nakratko ugostimo ljupkog dečaka sa nestvarno plavom kosom i očima, Pavla Gavrilovića (5), koji nam je došao iz daleke Vićence da zajedno sa roditeljima Sašom i Jelenom, ali i bratom Gavrilom podeli i neke radosne vesti. Budući da je, od kada smo poslednji put pisali o ovom malom borcu obolelom od cerebralne paralize, proveo tri nedelje u Poljskoj na veoma zahtevnoj rehabilitaciji, koju su omogućili dobri ljudi, ojačao i krenuo u školicu u Vićenci, razlog za slavlje je bio i više nego očigledan.
Došli namenski u Beograd
Čim su uslovi to dozvolili, svoje putešestvije je nastavio i put Niša odakle su njegovi roditelji rodom, a odmah potom i do Beograda, kako bi poručio neophodno ortopedsko pomagalo koje će mu pomoći da napravi svoje prve korake. Na naše pitanje, da li u školici možda ima simpatiju, Pavle je samo kratko rekao: „Ne“, odmahnuo glavom i postideo se. Svu pažnju je ubrzo usmerio na posebno prilagođen tablet kako bi igrao igrice i razvijao motoriku, ali nije propustio ni jednu priliku da se „ubaci“ u naš razgovor, kako bismo svi obratili pažnju na njega.
– Došli smo u Beograd namenski u Ortopediju Rudo da uradimo šinice za Pavla, ali nismo mogli a da ne posetimo i Dopisništvo „Vesti“ i još jednom uputimo iskrenu zahvalnost velikom broju divnih ljudi koji su imali razumevanja za našu situaciju i pomogli nam da sina odvedemo na terapije u Poznan. Priča o Pavlu je nekako probudila našu zajednicu u Vićenci na šta smo ponosni. Istina je da mi u Poljsku moramo ići četiri puta godišnje. Naredni odlazak je 22. novembra, a za svaki odlazak, terapije, put i boravak, moramo da izdvojimo minimum 3.000 evra, što na celokupnu situaciju, posebno sada u vremenu korone, nije nimalo lak zadatak – rekao je otac Saša Gavrilović.
Pet godina nemirnog sna
Bitka koju Gavrilovići svakodnevno vode za svoje dete je za svakog roditelja surova, teška i nepravedna. Umesto da uživaju u čarima Pavlovog odrastanja, u bezbrižnom druženju sa prijateljima koji, takođe, žive u Vićenci, njihov dan počinje odlaskom na terapiju, u školicu, a nastavlja se vežbicama. Njihov svaki dan je, takoreći, programiran i po ustaljenom rasporedu i diktira ga Pavle. Rođen je prevremeno hitnim carskim rezom u 25. nedelji. Imao je samo 935 grama, a disao je uz minimalnu pomoć kiseonika i ništa nije ukazivalo da nešto može krenuti po zlu. Ipak, tokom boravka u inkubatoru, nakon dva meseca se nešto desilo. Došlo je do cističnog krvarenja na mozgu zbog čega Pavle ima dijagnozu cerebralne paralize i danas mora da se bori da nadoknadi sve ono u čemu zaostaje za svojim vršnjacima, za svoje ozdravljenje i mesto u društvu, koje je puno predrasuda, na šta Gavrilovići nailaze svakodnevno. Vežba od četvrtog meseca kako bi mogao samostalno da sedi, stoji, a jednog dana i prohoda.
Svaki napredak dragocen
Ipak, ono što smo pri susretu mogli da primetimo, jeste to da je Pavle nasmejan, komunikativan, vedar, ali i da dobro zna šta želi u svakom trenutku i daje sve od sebe da pobedi svaku sumornu prognozu koju su lekari dali na početku njegovog života. I dve godine stariji brat, Gavrilo, bio bi presrećan kada bi njegovom bratu Pavlu bilo bolje, kako bi imao društvo za igru i kako bi se što manje razdvajali.
– Samo oni koji su se suočili sa tim da im dete ili neko blizak ima neki sličan zdravstveni problem kao naš Pavle, znaju dobro koliko je svaki napredak u bilo kom smislu dragocen za ovakvu decu. Isto tako, svesni su kao i mi, da ništa ne dolazi preko noći i da je borba za njegovo bolje sutra duga i neizvesna. Ipak, mi ne možemo i nećemo odustati u borbi za njegovo zdravlje, dugujemo to i svom detetu. Pavle uči da hoda i mi mu moramo pomoći da dostigne taj cilj. Zahvalni smo svima koji nam pomažu, kao i onima koji će nam pomoći na tom putu. Znati da nisi sam u nevolji, mnogo znači, kao i samo razumevanje za situaciju u kojoj smo. Istina je da će nam i u narednom periodu biti neophodna podrška i nadamo se da će divni ljudi biti uz nas, kako bi naš Pavle izrastao u dečaka koji će biti ne samo naš ponos, već ponos svih nas – zaključuje Saša Gavrilović.
Ne mogu sve sami
Navikao je Saša Gavrilović na napor i trud, jer je u Italiju došao početkom 2000. godine, odmah posle završetka osnovne škole, kod oca, koji je već bio na privremenom radu u ovoj zemlji.
– Jelena i ja smo rodom iz Niša. Jelena je po profesiji diplomirani hemičar, ali ne može da radi, jer mora da se brine o Pavlu, a ja radim u restoranu. Otkako je počela pandemija nemam puno radno vreme, a i ugostiteljski objekti su bili zatvoreni, što se i te kako odrazilo na mogućnosti naše porodice. Zbog korone je trpeo i Pavle, jer nismo mogli da mu omogućimo sve neophodne terapije. Nije lako moliti za pomoć, ali kada je to jedini način da pomognete svom detetu, onda morate da prevaziđete tu barijeru – iskreno će Saša.
Kako pomoći?
Svi plemeniti čitaoci „Vesti“ koji mogu i žele da pomognu Saši i Jeleni Gavrilović da omoguće svom sinu Pavlu bar malo lakše i bolje sutra, mogu poslati svoju pomoć slanjem SMS poruke: Upišimo 900 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human900 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000000795150-23
Uplatom na devizni račun: 160600000079548585
IBAN: RS35160600000079548585
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
