Porodica Saše (37) i Silvije (35) Nedović iz gružanskog sela Pretoke kod Knića za sada broji sedmoro dece jer je na putu i osmo dete, čime ovaj bračni par daje svoj doprinos u borbi Srbije protiv bele kuge koja već davno caruje u gradovima. A posebno u seoskim sredinama lepe, ali sve bezljudnije zemlje. Nedovići ne kriju da žive teško i da im nikako ne uspeva da sastave kraj sa krajem za šta je, prema rečima Saše, glave porodice, dobrim delom kriva i privatizacija preduzeća iz Kragujevca u kojem je radio, a nakon čega je, kao i mnogi, ostao bez posla i stalnih prihoda. No, zajedno sa svojom suprugom Silvijom, Saša stoički podnosi nemaštinu. Iako im mnogo toga u kući nedostaje, tvrde da su najbogatiji ljudi u Srbiji.
– Da je lako, najiskrenije, nije. Uglavnom živimo od poljoprivredne penzije mog oca Vitomira koja iznosi oko 100 evra i od onoga što moja majka Marina i ja zaradimo u nadnici. Posebno nam je teško bilo poslednja dva-tri meseca zbog korona virusa zbog čega skoro niko ništa nije radio, pa nije bilo ni nadničenja, ali, evo, i to polako prolazi. Ko nije radio u nadnici, taj ne zna šta su muka i umor, ali sve me to prođe uveče kada se oko mene okupe deca koja su moje najveće bogatstvo i ne mogu se meriti ni sa čim. Pa zar jednom ocu treba bolji odmor od zagrljaja Kristine (15), Milice (14), Aleksandra (11), Anđele (9), Nikoline (8), Dunje (7) i Lazara (2). Kada smo zajedno, bar nakratko zaboravim sve probleme i prođe me svaki umor – kaže za „Vesti“ Saša Nedović.
Ponekad im ljudi zameraju što su izrodili toliko dece, ali Nedovićima su deca najveće blago.
– Ni jednog jedinog trenutka nismo zažalili što smo izrodili sedmoro, a biće i osmoro, zdrave i pametne dece. Pa bogatstvo nisu kule i gradovi, već deca. Istina, znamo mi da naša deca nemaju sve što imaju deca u porodicama sa jednim ili dvoje dece, u porodicama koje su bogate, ali trudimo se da našoj deci obezbedimo koliko-toliko pristojan život. Sva deca idu u školu, idu na ekskurzije, pristojno su obučena. Iako naša mlađa deca nasleđuju odeću od starijih, nisu gladni, a i nisu ni prohtevni, jer i sami vide da u kući nema novca, iako se Saša svim silama trudi da imaju detinjstvo kao sva druga deca – reči su majke Silvije koja brine o deci i kući.
Oni koji kritikuju Nedoviće, zaboravljaju činjenicu da nije njihove dece da bi škola u ovom gružanskom selu bila zatvorena, ali i to da će ubuduće seoska škola opstati samo zahvaljujući njima.
– Škola ima šest učenika od kojih su troje, polovina, moja deca. Ostala deca idu u školu u Kniću i ne pada im teško što moraju da putuju. Za knjige i sve drugo što treba deci snalazimo se kako znamo i umemo, ali istrpećemo sve, jer deca polako rastu i što nam je najbitnije, stasavaju u dobre ljude – kažu ponosni Saša i Silvija.
Kuću dograđivao sam
Devetočlana porodica Nedović živi u skromnom kućerku, dograđivanom onako kako su se deca rađala i porodica proširivala, ali nisu nezadovoljni.
– Kuću sam počeo da gradim dok sam bio zaposlen, a nakon što sam ostao bez posla dograđivao sam je kako sam znao i umeo. Nedavno nam je stigla i pomoć Humanitarne organizacije Srbi za Srbe, pa ćemo uz njihovu podršku dograditi još dva sobička zbog čega će nam biti mnogo komotnije, jer deca rastu i imaju i svoje potrebe. No, neka su samo nama deca živa i zdrava pa će svega biti – ističe Saša, koji se od srca zahvaljuje humanim ljudima na pomoći.
Skromni, vredni i radni
Za Sašu i Silviju meštani sela imaju samo reči hvale, jer su skromni i radni. Živeli bi i mnogo bolje i bezbrižnije kada bi Saša mogao da kupi neku poljoprivrednu mašinu kojom bi obrađivao zemlju koju ima i od koje bi mnogobrojna porodica mogla da živi mnogo bolje nego od nadničenja.
Kontakt za pomoć
Plemeniti čitaoci „Vesti“ koji žele da pomognu Nedovićima da malo opreme i oplemene dom kako bi i njihovi mališani imali bolje uslove za rast, razvoj i učenje ili pomognu da obezbede neku od poljoprivrednih mašina, mogu stupiti sa njima u kontakt putem telefona na broj: +381 61 23 03 012, adresa je: Selo Pretoke, 34242 Bumbarevo Brdo i dogovoriti se oko načina slanja i dostave pomoći.
