Šezdesetsedmogodišnji Tomas iz Beča već dva meseca očajnički čeka minimalnu penziju za svog 33-godišnjeg sina sa Daunovim sindromom, dok iz sopstvene skromne penzije pokriva sve životne troškove i plaća radionicu u kojoj njegov sin provodi vreme. Iako se Austrija godinama predstavlja kao uzor socijalne države, ovakvi slučajevi, kako prenosi austrijski portal „Heute.at“, pokazuju da najslabiji često ostaju bez pomoći onda kada im je ona najpotrebnija.
Kako izveštava novinar Justin Gal, Tomas je novi zahtev podneo sredinom januara, odmah pošto je prethodna naknada za njegovog sina istekla 31. januara. Ono što je ranije bilo rešavano u roku od dve nedelje, sada se prema njegovim rečima, odužilo na dva do tri meseca. U međuvremenu, porodica je zapala u ozbiljne finansijske teškoće, a otac otvoreno priznaje da jedva uspeva da sastavi kraj sa krajem.
Iz Magistrata za socijalna pitanja Beča, MA 40, odgovorili su da je zahtev „obrađen u zakonskom roku od osam nedelja“ i da je odobren 17. marta. Uprkos tome novac još nije isplaćen, pa je porodica i dalje prepuštena sama sebi. Ovaj slučaj prema oceni oca, predstavlja još jedan primer hladne i spore birokratije koja najteže pogađa upravo one koji od državne pomoći najviše zavise.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ova priča ogoljava pukotine u austrijskom socijalnom sistemu, koji se u javnosti često predstavlja kao efikasan i pravedan. Kada stariji čovek od svoje minimalne penzije mora da izdržava odraslog sina sa invaliditetom, jer država kasni sa isplatom pomoći, onda je jasno da problem nije samo administrativni, već duboko sistemski. Najugroženiji ne smeju biti taoci birokratskih rokova i službeničke ravnodušnosti.
Piše: Nina Stojanović
