Mnogim tinejdžerima su bezbrižne dane, prve ljubavi i sve što te „lude godine“ sa sobom nose, pre 27 godina prekinuli NATO bombardovanje Srbije i tadašnje SR Jugoslavije. Tada trinaestogodišnjak Čeda Jovanović iz Prizrena za Vesti Online opisuje kako je to izgledalo u gradu koji je, kako kaže, bio izložen pritiscima i napadima i sa zemlje i iz vazduha.
„Kada nam je u školi nastavnik ruskog jezika, dan pre početka bombardovanja, rekao da će biti rata i bombardovanja, mi smo se smejali, jer kao klinci nismo ni znali šta to znači. Tog dana sam bio kod svojih drugova Krajišnika (izbeglica), tako smo ih zvali. Igrali smo se čitav dan, jurcali oko tih bungalova u kojima su bili smešteni. Kasno popodne sam se vraćao kući. Uvek sam u džepu imao preklopni nož koji mi je mama kupila da imam za samoodbranu. Na putu koji vodi pored pruge sreo sam čika Tometa – tako smo ga zvali. Izgrdio me je što se sam tuda krećem. Ja sam gledao nekako bezbrižno – ko će meni, detetu, da uradi nešto nažao? Rekao mi je: ‘Idi kući i nemoj da se šetaš sam. Može neko da te kidnapuje, a večeras kreće bombardovanje.’ Ja sam mu rekao da idem kući i da neću više nigde da izlazim“, priča Jovanović.
„Pozdravio sam ga. Nažalost, čika Tome je nakon bombardovanja ostao u Prizrenu sa suprugom, decom i roditeljima. Ubrzo potom je kidnapovan i nikada se ništa nije saznalo o njemu. Carstvo mu nebesko. Došao sam kući. Moja majka je danima pre bombardovanja sa mnom išla u kupovinu i kupovali smo, shodno mogućnostima, namirnice – najviše palentu, makarone i neke konzerve. Mesila je kiflice, pekla i stavljala u zamrzivač. Mi smo mislili: biće rat neki dan i gotovo.“
„I tog dana sve je bilo nekako sivo, puste ulice. Kad, odjednom, čuje se buka na autobuskoj stanici. Blizu moje kuće okupilo se puno vojske – mlada deca, par godina starija od mene.“
„Ja i moj brat od tetke Miloš smo ubrzano, radosni, otišli da vidimo našu vojsku. Ta nevina, mlada deca su nas prihvatila i pustila da gledamo protivavionske topove. Mi smo se divili i kružili oko njih. U jednom trenutku su nas pitali da li radi neka pekara ili prodavnica da kupe nešto za jelo. Ja sam im odgovorio da danima albanske pekare ne rade, a i prodavnice – danas je sve zatvoreno. Bili su gladni. Onda su neki stariji činovnici došli i oterali nas. Bili smo deca. Zatim smo došli kući i rekli mojoj majci da je vojska gladna i pitali je da li hoće da im odnesemo malo kiflica.“
Pogled redakcije portala Vesti Online
„Mama je izvadila celu kesu smrznutih kiflica i mi smo se, trčeći, vratili da im ih damo. Opet nas je zaustavio onaj činovnik koji nas je malo pre oterao i pitao kako se zovemo, ko smo i gde živimo. Mi smo se predstavili, a vojnici nisu to ni sačekali – uzeli su kesu, pocepali je i svi su, u čas, zgrabili smrznute kifle i krenuli da ih krckaju. Mi smo se srećni okrenuli i otišli kući.“
„Ubrzo potom pao je mrak, a zatim su se oglasile sirene i počelo je bombardovanje. To prvo veče zoru smo dočekali u podrumu. Sutradan je bilo hladnjikavo – nije mirisalo na dobro.“
Piše: Siniša Kostić
