Ratovala je na strani Srbije, nosila čin majora, lečila žene u carigradskom haremu i prkosila kralju Milanu. Životni put dr Marije Fjodorovne Zibold (1849–1939), litvanske Nemice koja je Srbiju zavolela više od domovine, scenario je za film koji još nije snimljen.
Rođena u Rigi, Marija odlazi na studije medicine u Cirih, gde upoznaje srpske studente, među kojima su bili Nikola Pašić i Draga Ljočić. Ovo prijateljstvo odredilo je njenu sudbinu. Kada je 1876. počeo Prvi srpsko-turski rat, Srbija je imala svega 19 lekara. Marija stiže u Beograd sa ruskom misijom i odmah preuzima rukovođenje vojnom bolnicom, zamenjujući bečkog hirurga dr Štajnera.
Njen doprinos nije bio samo na frontu. U to vreme, ženama u Srbiji nije bilo dozvoljeno da budu lekari. Zajedno sa koleginicom Raisom Svjatlovskom, Marija je 1877. godine uspela da se izbori za nostrifikaciju diploma, dokazavši pred komisijom svoje znanje. Time su ove dve hrabre žene prokrčile put Dragi Ljočić i svim budućim srpskim lekarkama, postavši i prve članice Srpskog lekarskog društva.
Ipak, politika je skupo koštala. Nakon Timočke bune 1883. godine, Marija je sakupljala potpise za pomilovanje osuđenih radikala, svojih prijatelja. Kralj Milan je prihvatio peticiju, ali je drsku doktorku proterao iz Srbije. Njen put tada postaje neverovatan. Ona odlazi u Carigrad gde radi kao lekar u haremu sultana Abdul Hamida, a potom drži praksu i u Kairu.
U Srbiju se vraća nakon smene dinastija 1903. godine. Tokom Prvog svetskog rata, kao oficir sa činom majora, upravljala je bolnicama u Skoplju i Prištini, preživevši i trogodišnje bugarsko zarobljeništvo.
Preminula je u Beogradu 1939. godine, a sahranjena je uz najviše vojne počasti, kao nosilac Takovskog krsta, ordena Belog orla i Svetog Save. Danas jedna ulica u Rakovici čuva sećanje na ovu neustrašivu ženu koja je lečila rane Srbije kada je bilo najteže.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Iako rođena daleko, Marija Zibold dokazala je da se domovina ne bira rođenjem, već srcem. Njeno ime danas nije samo naziv ulice, već večni podsetnik da hrabrost i humanost nemaju granice ni pol.
Piše: Petar Nikolajev
