Godina 1809. bila je presudna za Prvi srpski ustanak. Šest godina nakon što je buknula buna protiv dahija, ustanici su stigli pred Niš, ključnu tačku za prolaz ka Kosovu i srcu stare Srbije. Na brdašcu Čegar, nadomak grada, odigrala se bitka koja će zauvek ostati urezana u kolektivno pamćenje srpskog naroda.
Na čelu srpske vojske u rovu na Čegru nalazio se vojvoda Stevan Sinđelić. Tog 31. maja 1809. godine, znatno brojnija i nadmoćnija turska sila otpočela je silovit napad. Bitka je trajala čitav dan. Četiri puta su Turci jurišali, i četiri puta su ih Sinđelićevi borci, skupljeni „s koca i konopca“, herojski odbijali. Međutim, odnos snaga bio je nemilosrdan. Osvajači su, uz stalna pojačanja, na kraju probili odbranu i počeli da ulaze u šanac. Pucnjavu je zamenila borba prsa u prsa – kundacima, noževima i golim rukama.
Shvativši da je bitka izgubljena, da je ostao sa šačicom saboraca i da Turci nezaustavljivo nadiru, vojvoda Sinđelić povukao je potez očajnika i heroja. Ispalio je metak u punu barutanu, dižući u vazduh sebe, svoje preostale vojnike, ali i ogroman broj neprijatelja koji su preplavili šanac.
Cena ovog čina bila je strašna – tog dana na Čegru je ostalo da leži 4.000 Srba. Ipak, Sinđelićeva žrtva nanela je neprijatelju četvorostruko veće gubitke; procenjuje se da je poginulo oko 16.000 turskih vojnika koji su očekivali laku pobedu.
Za Turke, ovo je bila pirova pobeda, ali i lekcija da se srpski otpor ne sme potceniti. U želji da se osvete i zastraše preostali narod, sakupili su 952 lobanje poginulih ustanika i uzidali ih u kulu na ulazu u Niš. Ovaj jezivi spomenik, jedinstven u svetu, nazvan je Ćele-kula. Umesto straha, kula je postala simbol neuništivosti.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Prolazeći tuda godinama kasnije, francuski pesnik Alfon de Lamartin zapisao je reči koje i danas odjekuju kao zavet: „Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili.“
Piše: Petar Nikolajev
