Svi smo se bar jednom u životu susreli sa osećajem duboke povređenosti. Bilo da je to nepravda, iznevereno poverenje, bolne reči ili dela, tragovi takvih iskustava mogu dugo ostati u našem srcu, hraneći gorčinu, bes i želju za osvetom. Teško je osloboditi se tog tereta, a još teže iskreno izgovoriti reč „oproštaj“. U svetu koji često vrednuje snagu i moć, čin opraštanja može delovati kao slabost, kao zaboravljanje ili čak prelaženje preko nanete nepravde. Međutim, pravoslavno učenje nam jasno govori da je istinski oproštaj mnogo više od toga.
On nije zaborav, niti prihvatanje lošeg, već je pre svega odluka. Odluka da ne dozvolimo tuđem zlu da truje našu dušu, da se oslobodimo lanca koji nas veže za onoga ko nas je povredio, i da prekinemo krug mržnje. Oproštaj je sa hrišćanske tačke gledišta, jedan od elemenata koji čine temelj našeg duhovnog života i put ka Hristu, čiji nam je najviši primer On dao na krstu kada je molio Oca za svoje mučitelje. To je i direktan zahtev, kako nas uči molitva Očenaš: kako možemo očekivati da nam bude oprošteno ako mi sami ne opostimo?
Kada oprostimo, oslobađamo se teškog bremena mržnje i gorčine, otvarajući srce za duhovno isceljenje i unutrašnji mir. Važno je razumeti da oprostiti ne znači zaboraviti bol, niti opravdati postupak. Oproštaj ne zahteva ni obavezno pomirenje, pogotovo ako se osoba ne kaje ili nastavlja sa zlim delima. Pravi oproštaj je naš unutrašnji čin oslobađanja od osvetoljubivosti, ne signal da je povređivanje prihvatljivo.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Hristov poziv na opraštanje „do sedamdeset puta sedam“ naglašava da je to kontinuirana borba i podvig, koji je uz Božiju pomoć uvek moguć. Praštanjem mi pokazujemo milost, ali i jačamo sopstveni duh, sledeći put ljubavi koji nam je ukazao Gospod. Kroz oproštaj ne menjamo prošlost, već menjamo budućnost, na prvom mestu svoju. To je temelj na kojem gradimo bolji odnos sa Bogom, bližnjima, a i sa samim sobom. U tom procesu nalazimo istinsku slobodu i mir.
Piše: Petar Nikolajev
