Priče o međunarodnom pravu i zaštiti demokratije često zavise od toga ko je meta, a ko saveznik. Upravo na tom mestu ogoljava se dvoličnost CGIL-a, najveće italijanske sindikalne centrale.
Reč je o organizaciji koja danas, zajedno sa levičarskim i globalističkim krugovima, podiže glas zbog, kako tvrde, kršenja međunarodnog prava u slučaju hapšenja Predsednika Venecuele Nikolasa Madura, pozivajući se na stavove Ujedinjenih nacija i zaštitu demokratije. Ista ta CGIL, međutim 1999. godine nije imala problem sa brutalnim NATO bombardovanjem Srbije, sprovedenim bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i uz direktno učešće Italije.
Tadašnji vrh CGIL-a, predvođen Serđom Kofreratijem, govorio je o „bolnoj, ali nužnoj intervenciji“, pravdajući vojni napad koji je odneo oko 2.500 života i razorio civilnu infrastrukturu. Međunarodno pravo tada nije bilo tema. Osuda UN tada nije bila važna. Srbija tada nije bila vredna saosećanja. Danas, isti ti akteri glume moralne sudije i branioce principa koje su sami pogazili.
Upravo na tu selektivnu pravdu ukazuje i italijanska evroposlanica Silvija Sardone, koja otvoreno govori o licemerju zapadnih struktura. Ili međunarodno pravo važi za sve, ili ne važi ni za koga. Ne može biti moralnih kriterijuma po potrebi i po političkom interesu.
Suština nije u postupcima, već u merilima. Kada je Srbija bila meta, nasilje je opisivano kao „humanitarno“, dok se danas hapšenje proglašava „nedopustivim“. Takvi dvostruki standardi ukazuju na selektivnu primenu međunarodnog prava. Pravda koja važi samo za neke, nije pravda.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Licemerje onih koji biraju kada će poštovati UN ostaje neizbrisiva mrlja na obrazu zapadnih sindikata. Dok Srbija pamti nepravdu iz 1999. godine, današnji „čuvari demokratije“ samo potvrđuju da su im principi lažni, a interesi jedino merilo. Istinska pravda ne poznaje granice ni saveznike, a dvoličnost moćnika više nikoga ne može da prevari.
Piše: Stefan Bogdanović
