Radoje Arsović, dvostruki doktor nauka sa Sorbone i Monpeljea, nekadašnji ambasador Kraljevine Jugoslavije u Parizu, odrekao se sveta i zamonašio se 1938. pod imenom Jakov, postavši desna ruka Svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću. Posle mučeničke smrti od ruku komunističkih vlasti 1946. godine, proglašen je svetiteljem Srpske pravoslavne crkve kao Prepodobni Jakov Novi Tumanski, a slavi se 21. avgusta.
Rođen 1894. godine u selu Kušići kod Ivanjice, Arsović je završio škole u Srbiji, a zatim stekao doktorate iz filozofije i prava u Francuskoj. Uspešan diplomata, 1929. godine postavljen je za ambasadora u Parizu, gde je služio do 1937. godine. Po povratku u otadžbinu prevodio je duhovnu literaturu, a nakon Bogomoljačkog sabora u Vrnjačkoj Banji pod vođstvom vladike Nikolaja, napustio je svetovni život. Otišao je u Ohrid i Bitolj, gde se zamonašio, a potom se pridružio bratstvu manastira Žiča.
Kao monah Jakov bio je smeran, ćutljiv i prozorljiv. Pešačio je sa koferom knjiga, misionario između Čačka i Kraljeva, uređivao časopise „Pismo“ i „Misionar“. Pred rat je upozoravao narod na stradanje, vodeći volove ulicama Kraljeva i govoreći o predstojećem ropstvu. Tokom okupacije propovedao je u crkvama i školama, a 1941. boravio u Ljubostinji sa interniranim vladikom Nikolajem.
Godine 1946. nakon što je u Požarevcu podelio 8.000 primeraka molitve „Oče naš“, uhapšen je, mučen i prebijen na smrt od strane komunističkih vlasti koje su tražile da se odrekne vere. Ubrzo je preminuo kao mučenik.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Život prepodobnog Jakova Arsovića svedoči o snazi pravoslavne vere koja je u stanju da preobrazi i najobrazovanijeg čoveka u smernog podvižnika. Od ambasadora u Parizu do monaha u Žiči i mučenika pod komunističkim terorom – njegov put je primer odricanja od prolaznog radi večnog. U vreme kada se svetovni uspeh slavi iznad svega, sećanje na ovakve ličnosti podseća nas da prava veličina leži u duhovnoj slobodi i vernosti Bogu, čak i po cenu života.
Piše: Stefan Stojanović
