Duže od pola decenije Mihrija Murić (35) iz zabitog sela Stup kod Rožaja opstaje u planinskom bespuću na granici Srbije i Crne Gore zahvaljujući pre svega danonoćnom radu i muškim poslovima koje uspešno obavlja (najbolji drvoseča u kraju). Isto tako i neviđenoj upornosti i povremenoj pomoći koju dobija od čitalaca „Vesti“.
Nakon što joj je pre dve godine preminuo znatno stariji suprug Abdulah, koji je dugo bio šlogiran i nepokretan, Mihrija sama, bez ikakvih primanja, „sa svojih deset prstiju“, brine o sinovima Ernesu (16) i Enesu (14), koje uprkos siromaštvu koje je prati od rođenja pokušava da izvede na pravi put.
Stariji Ernes je učenik drugog razreda srednje tehničke škole u Rožajama i podstanar je u ovoj varoši na severu Crne Gore, a mlađi Enes pohađa osmi razred osnovne škole u Baću i svakodnevno do ovog mesta na Jadranskoj magistrali prepešači po deset kilometara.
– Zahvaljujući pomoći dobrih ljudi, a posebno čitalaca „Vesti“ iz svih krajeva sveta (čak i iz daleke Australije i Kanade), pre dve godine kupila sam motornu testeru, kravu i dve koze. Uz mnogo truda uspela sam da zapatim još jednu kravu i desetak koza i jaradi, pa više nema opasnosti od gladi. Nevolja je samo što u ovoj pustinji gde živim nemam kome da prodam sir i mleko da bih kupila stočnu hranu, brašno i školovala decu – žali se Mihrija.
Ističe da se duže od godinu dana borila bez ijedne donacije, mahom berući pečurke, kleku, šipurak i druge šumske plodove.
– Ovoga leta nije bilo pečuraka, a i kleka i šipurak su slabo rodili. Nije bilo ni posla u šumi na seči drva, osim za sopstvene potrebe, pa uopšte nisam uspela da se pripremim za zimu. Zalihe brašna su na minimumu, u kući imam još samo dva litra zejtina, a dužna sam za struju. Ernesu ne mogu da platim sobu u Rožajama i hranu u tamošnjem internatu, a Enesu kartu za kombi koji jednim delom vozi đake do škole u Baću. Baš sam uplašena i strašno brinem kako ću pregurati zimu i šta ću raditi kada sneg naveje i mesecima nas odseče od sveta – žali se Mihrija.
Naglašava da su joj, kad god je bila u nevolji, u pomoć priticali čitaoci „Vesti“.
– Dugo se nisam obraćala za pomoć verujući da sam stala na noge i da mogu sama. Nažalost, ponovo sam u nevolji. Dva-tri džaka brašna, paket zejtina, druge najosnovnije namirnice, nešto odeće i pomoć za plaćanje struje i kirije za Ernesa bi me izvukli iz krize. Samo da preživimo do proleća. Nadam se da će se ponovo javiti dobri ljudi koji će nam, kao mnogo puta do sada, pomoći. Ja im se unapred zahvaljujem i svim našim dobrotvorima, svima koji su nam do sada pomagali, šaljem velike pozdrave, zahvalnost i želju da im Bog podari sve najlepše u životu – poručuje ova samohrana, hrabra i uporna majka sa severa Crne Gore.
Izmučena, ali još jaka
Mada je izmučena teškim fizičkim radom (seča i izvlačenje drva, kosidba, plašćenje i prenos sena, hranjenje stoke…), Mihrija i dalje poseduje neverovatno veliku snagu. Govori to i činjenica da joj nimalo ne pada teško kada kilometrima, od graničnog prelaza Dračenovac, zabitim seoskim putevima na leđima mora da nosi po džak brašna. Na leđima je, sve do asfaltnog puta Ribarići-Rožaje često nosila i svog mnogo starijeg supruga Abdulaha za koga se udala sa samo 19 godina.
Kontakt telefon
Svi naši zainteresovani čitaoci koji žele da pomognu Mihriji mogu da stupe u kontakt sa Novopazarcem i dokazanim humanistom Hidom Muratovićem putem telefona na broj: 00381 64 330 32 40, kako bi njihova pomoć što pre stigla do porodice Murić. Isto tako, mogu se čuti i sa Mihrijom putem telefona na broj: 00382 60 028 281 i dogovoriti se kako da stignu do njihove porodične kuće. Ali, moraju biti uporni jer je uspostavljanje veze teško zbog slabog signala.
