U razgovoru za Vesti Online, italijanski istraživač i autor instagram stranice „Cultura Italia-Serbia“, Frančesko di Đakomo, govori o svom putu od juga Italije do Beograda, o jeziku koji ga je osvojio, o zemlji koja ga je prihvatila i o ideji da između dve kulture izgradi most razumevanja.
„Prvi put sam došao u Srbiju tokom putovanja po Balkanu“, priča Frančesko. „Bila je to jedna od onih avantura bez jasnog cilja, ali sam tada osetio nešto što nisam znao da objasnim. Vratio sam se dve godine kasnije zbog istraživanja i prikupljanja materijala za svoju tezu o načinu na koji su italijanska i srpska štampa prikazivale bombardovanje 1999. godine. To je bio moj prvi ozbiljan kontakt sa srpskim jezikom, i od tada sam počeo da ga učim.“
Danas živi u Beogradu, gde radi na master studijama „Italijanski za strance“ i aktivno predaje italijanski jezik. Ipak, njegov boravak u Srbiji nije samo profesionalni izbor, on je, kako sam kaže, pre svega lični. „Nije bila racionalna odluka, već nešto što bih nazvao pozivom. Srbija je zemlja stvarna, živa i autentična. Samo ovde sam imao osećaj da sam stigao tamo gde pripadam.“
Iz tog osećaja nastala je i stranica „Kultura Italija-Srbija“, koju vodi sa namerom da približi dve kulture koje deli Jadran, ali spaja senzibilitet – „Voleo sam da stvorim prostor dijaloga i otkrivanja. U Italiji sam video koliko se malo zna o Srbiji, i koliko su utisci često pogrešni ili površni. Sa druge strane, Srbi vole Italiju, ali često samo kroz more, hranu i modu. Hteo sam da ponudim nešto više, da pokažem ono što nas zaista povezuje.“
Publika i pratioci na društvenim mrežama nadmašila su njegova očekivanja – „Mislio sam da će to biti mali lični projekat. A onda sam shvatio da postoji veliko interesovanje i među Italijanima i među Srbima. Ljudi žele da razumeju jedni druge, žele da se prepoznaju u zajedničkim vrednostima.“
A te vrednosti, kaže, nisu samo u istoriji i umetnosti, već i u svakodnevici – „Italijane i Srbe povezuje mnogo toga, važnost porodice, druženje, stolovi puni hrane, ali i onaj instinkt da se u teškim vremenima pronađe snaga i da se nastavi dalje. Oba naroda imaju snažan duh, ali i toplinu, što danas postaje retkost.“
Na pitanje šta ga je najviše osvojilo u srpskom načinu života, ne mora dugo da razmišlja – „To kako ljudi ovde umeju da žive vreme. U Italiji često razmišljamo o sutra, jurimo planove, rokove, budućnost. U Srbiji se više živi sada u trenutku. Ljudi se zaista nađu, razgovaraju, posvete se jedni drugima. To me fascinira.“
Frančesko se seća i jednog trenutka kada je, kako kaže, osetio da je postao deo Srbije – „Bilo je to kada su me pozvali na slavu. Nisam odmah shvatio koliko je to važan gest. Nije to samo poziv na večeru, to je poziv da budeš deo zajednice. Tada sam se zaista osetio prihvaćenim.“
Iako se njegova priča odvija daleko od rodne Italije, osećanja prema domovini nisu nestala – „Italija će uvek biti moja majka. Ima dana kada osetim nostalgiju za porodicom, za morem, za mirisima mog detinjstva. Ali sada se ovde osećam spokojno. Ne razmišljam previše gde ću biti sutra, jer znam da sam danas na pravom mestu.“
Pogled redakcije portala Vesti Online
Na kraju razgovora ostaje misao koja kao da pripada i njemu i nama – da otvorenost prema drugom ne znači gubitak identiteta, već njegovo obogaćivanje. Italija i Srbija imaju mnogo toga da nauče jedna od druge, dovoljno je samo da imamo hrabrosti da slušamo.
Piše: Stefan Bogdanović
