Na obroncima Trentina na severu Italije, pod kamenim svodom monumentalnog Kastel Dantea, u Roveretu, počiva više od 20.000 vojnika iz Prvog svetskog rata. Među njima su i Srbi, ljudi koji su daleko od domovine završili svoj put, mnogi odvedeni u tuđu vojsku bez prava na izbor, ali sa neugaslom verom u ono odakle potiču.
Tokom nedavne posete Roveretu, redakcija portala Vesti Online imala je privilegiju da se pokloni senima srpskih vojnika – stradalim tokom najvećeg sukoba XX veka. Članovi Srpske pravoslavne crkvene opštine iz Vićence takođe svake godine odaju počast našim vojnicima u Roveretu, parastosom kojim čuvaju sećanje na njihovu žrtvu i veru.
Spomenik u Roveretu, podignut između 1933. i 1938. godine, stoji kao večni čuvar tišine onih koji su ostali pod njegovim kamenim svodom. U njemu su objedinjeni posmrtni ostaci vojnika prikupljeni sa brojnih manjih grobova i ratnih bolnica, sa obe strane fronta. Tamo gde se istorija pretvorila u kamen, i srpsko ime ima svoje neizbrisivo mesto. U zidovima Kastel Dantea počivaju sinovi mnogih naroda: Italijani, Austrougari, Slovaci, Mađari i Srbi – svi objedinjeni u istoj tišini, u večnom pomirenju smrti. To mesto danas svedoči o surovosti ratova, ali i o ljudskoj potrebi da se svakom poginulom, bez obzira na zastavu pod kojom je stradao, pokloni mir i poštovanje.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Naši borci bili su rasuti širom Evrope, na mnogim bojištima gde su hrabro podnosili surovost rata, ostavljajući za sobom krv i ime Srbije. Tačan broj naših poginulih u Roveretu danas se ne zna, dokumenti su nepotpuni, a mnoge duše ostale su bez imena. Ipak, njihova žrtva nije manja time što nije upisana, jer ono što je utkano u sećanje naroda ne briše ni vreme. Danas se nad Kastel Danteom vijore italijanske i austrijske zastave, ali i srpska bi imala pravo da se tu zavijori, u čast onih čija je krv natopila to tlo. To ne bi bio gest prkosa, već poštovanja. Dok ih pamtimo, njihova žrtva odjekuje u svakom otkucaju našeg ponosa.
Piše: Stefan Bogdanovic
