Kulturno-umetničko društvo Soko iz Minhena nedavno je organizovalo mali festival kulture na kome je gost bio teolog i istoričar Dario Drinić iz Banja Luke. On je sa članovima ovog društva učestvovao u radionici za decu pod imenom Bajka o čarobnom kolu i razgovoru o kulturi gde je govorio o značaju čuvanja tradicije, kulture i vere današnjih generacija što su i osnovna obeležja identiteta jednog naroda. Tokom razgovora o kulturi protojerej Ilija Romić je predstavljajući gosta naglasio da je reč o mladom čoveku koji pokazuje veliku žeđ za znanjem.
Promocija sabornosti
Upravo ta konstatacija bila je povod za razgovor sa Dariom Drinićem (33) koji je društvene mreže iskoristio kao mogućnost da promoviše sabornost i sabranje pripadnika našeg naroda.
– Ta žeđ za znanjem je odrednica koja me prati od najranijeg detinjstva. Činjenica da sam čitati naučio u crkvi, a ne početkom nastavnog procesa, ponešto govori o tome. Ono što tu žeđ prati jeste raznolikost „napitaka“ kojima se ona, evo već bar dve decenije gasi. Svakako to nije ona jevanđeljska Voda živa, od koje se ne žedni, nego čovek za takvim pićem ima redovnu potrebu. Nema dana da ne prelistam nešto iz stare periodike, ili da ne pročitam bar list neke nove knjige. Ukratko, ta žeđ se gasi svakodnevnim radom i usavršavanjem – kaže Drinić za „Vesti“.
– Hteo bih naglasiti da moje bavljenje prošlošću nikad nije bilo bavljenje nekakvim fosilizovanim reliktima, nego ga je uvek pratilo nastojanje da ti i takvi istraživački procesi daju neku novu smislenu vrednost u vremenu u kome mi živimo i delamo. Na taj način su se rađali projekti i ideje, koji su nas, u najmanju ruku, okupljali oko vrednosti i ideala koji su nam ostali od predaka – ističe Dario.
Svest o snazi
– Ja sam svakako u nekim početnim fazama svog radnog iskustva bio više vezan za svoj uži zavičaj, a to je Gradiška (Lijevče polje i Potkozarje). Međutim, kroz poslove u Zavodu za zaštitu spomenika i Sekretarijatu za vere, ja sam, hvala Bogu, postao integralan Srbin, pa tako i u smislu interesovanja i tema kojima se bavim. Osetivši i videvši lepotu carskih dveri iz Mostaća kod Trebinja, fresaka u Lomnici kod Šekovića, nekropola sa stećcima u okolini Kalinovika, postao sam svesniji ukupne snage srpskog naroda u BiH. Taj pomak sa lokalnih tema, moja je najveća pobeda nad samim sobom. Uostalom, ona me je dovela na doktorskih studija – kaže Drinić.
– Prošlost je pala na, kako to čuveni putopisac i publicista Grigorije Božović reče, „kulturne podvižnike“, a ja bih dodao i isposnike. A prošlost dolazi. Ona nas sreće a da toga nismo ni svesni. Stoga je potrebno podsećati se prošlosti da bi se znalo živeti. Uostalom, to su već znali i stari Latini. Prošlošću se bavimo selektivno, a u dobroj meri i mitski. Ja volim reći da postoje i politički korektne i trenutku življenja potrebne istorije, a da u isti čas izmiče neko pravo i lepo znanje, koje u nama može potaknuti poriv ka stvaranju nove vrednosti na temeljima zbilje i duha prošlih vremena – ističe Dario za naš list.
Pozitivna iskustva
O radu sa ljudima, Dario ima pozitivna iskustva.
– U pogledu svešteničkih biografija, ali i ukupnih interesovanja za prošlost crkve u Bosni i Hercegovini, moram naglasiti da sam imao neposredne kontakte s potomcima mnogih od njih, i da je tu svakako primetna jedna velika zahvalnost, da se nepravda zaborava koji ih je pokrio, ispravi. Imao sam zadovoljstvo da razgovaram i skeniram građu i od stogodišnjaka. Trenutno na različitim aukcijskim sajtovima otkupljujem stare fotografije i razglednice tematski vezane za prošlost Srpske pravoslavne crkve – osobito u Bosni i Hercegovini. To je obilje građe koja je, ko zna kako, završila na svim paralelama i meridijanima. Čuvam svaku kovertu, od Engleske, Amerike, Nemačke, Izraela, Poljske, češke, a o regionu da ne govorim, u kojoj mi je stigao bilo kakav fragment koji upotpunjuje slagalicu opstanka naše Crkve. Činjenica da sam u Francuskoj kupio originalni fotos Svetog Simeona Dajbabskog jeste dovoljna ilustracija šta sve imamo, a šta treba vratiti kući. To je proces koji sam finansiram i uzaludni su (bili) moji apeli da se neko institucionalno tim pozabavi. Rekao sam sebi – čini šta možeš, a Bog će već pomoći. Tako i biva – ističe Drinić.
Pitanje budućnosti
– Svoju budućnost vidim u instituciji u kojoj i jesam. U Republičkom sekretarijatu za vere. Moja velika želja jeste da se kroz vreme koje je pred nama formira muzej i arhiv Srpske pravoslavne crkve u Bosanskoj Krajini, svakako u Banjaluci kao političkom i administrativnom centru Republike Srpske. Smatram da je to preka potreba. Mi moramo kroz napore i pregnuća generacija, koja bismo sabrali na jedno mesto govoriti svetu o sebi, a ne samo sebi u nedra. Od apologija u bradu nema ništa – ističe teolog.
Osećaj spokoja
– Moram biti iskren da mi nikad nije bilo (a niti jeste) preterano stalo do toga kako ko gleda na moj istraživački, naučni, društveni ili bilo koji javni rad. Ja znam da je to što radim dobro i potrebno – i to je najvažnije. Ne očekujem ni zasluge ni priznanja. Nikad nisam ništa ni dobio, osim, sad govorim kao teolog, dubok unutrašnji osećaj da Bog pomaže svako moje plemenito nastojanje. Doživljavao sam da se moji projekti i ideje kradu, prepakuju i slične forme, ali nikad zbog toga nisam očajavao, nego sam imao osećaj da se i tako pobeđuje. Čim te potkradaju, znači da taj rad nešto vredi – zaključuje Drinić.
Kratka biografija
Dario Drinić je rođen 16.06.1991.godine u Banjaluci. Završio je gimnaziju u Gradišci a Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Master studije završio je u Banjaluci i Istočnom Sarajevu, u Palama. Doktorand je na Katedri za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kako kaže, sin je palog borca Vojske Republie Srpske i čestite majke – medicinske radnice.
