Nedavno se u Nemačku vratila grupa vernika koja je sa sveštenikom Danilom Radmilovićem bila na hodočašću u Svetu zemlju kad ih je tamo zatekao početak sukoba u Izraelu koji traje evo već treću nedelju.
Kao starešina Crkve Svetog Save u Diseldorfu otac Danilo je već četiri puta sa desetinama vernika odlazio na hodočašće i do ovog puta imao samo blagodarna iskustva. Polazak i dolazak u Izrael bili su uobičajeni, ali onda su poklonici nenadano došli u situaciju opasnu po život. Rat je počeo u subotu, a oni su kućama poleteli narednog četvrtka. Mnogi od hodočasnika veruju da su ih tih šest dana i na povratku sačuvale molitve. Detalje izbavljenja otac Danilo ovako opisuje.
Put prazan, aerodrom prepun
– Konačno smo dobili let, bio je planiran za devet časova ujutru, 12. oktobra. Hvala Bogu, kiparska avio-kompanija TUS Airnjadžs nije otkazala let. Iz Jerusalima smo autobusom krenuli ka Tel Avivu – nekih 70 kilometara u tri sata ujutro. Put je bio zastrašujući. Gotovo da nije bilo saobraćaja. Na svakih 500 metara oklopna vozila, kontrole, namrgođena lica izraelskih vojnika. A aerodrom prepun ljudi, strašna gužva ispunjena osećajem beznađa. Ipak, poleteli smo za Kipar, Larnaku, a onda ka Diseldorfu. Put je bio granatiran više puta kao i aerodrom, hvala Bogu, ne za vreme našeg putovanja i boravka na njemu – priča otac Danilo.
On navodi da je ovo pokloničko putovanje planirano poodavno, još u januaru.
Počelo bezbrižno
– Prvobitno sam želeo da pođem na put sa suprugom Helenom i decom Anom, Jovanom i Stefanom, a u međuvremenu su se javili moj brat i bratanica sa familijom, pa prijatelji koji su želeli da na taj put pođu sa nama. Tako se krug proširio na prijatelje i poznanike. Ukupno nas je bilo 38, a onda su nam se i iz Beograda pridružili Tamara i Ljubomir Gilan. U grupi su bila i deca od 12 godina, a najstariji je imao blizu 80. Skoro isti broj žena i muškaraca. Zaista veoma jaka i homogena grupa – dar Božji – počinje priču otac Danilo.
Posle dolaska u Tel Aviv, u četvrtak 5. oktobra, odmah su se uputili u Vitlejem, a već u petak su šetali Jerusalimom.
– Ništa nije slutilo na nesreću. Smešteni smo bili u hotelu Glorija, kod pravoslavnih Palestinaca, u hrišćanskoj četvrti Jerusalima. Tu smo neplanirano i ostali sve do povratka u Nemačku. Vest da su otpočela ratna dešavanja zatekla nas je u toku doručka u hotelu. I, hvala Bogu, prepoznao sam ozbiljnost situacije, preuzeo odgovornost, a verujem i donosio prave odluke – nastavlja naš sagovornik.
Nudile su se razne opcije za izbavljenje kopnenim ili vazdušnim putem do Jordana, Egipta… Međutim, nijedna nije bila potpuno sigurna.
Zbližili se
– Istovremeno smo mi doneli odluku da samo kao grupa, dakle svi zajedno, napuštamo hotel i grad Jerusalim. Sve ostalo nije dolazilo u obzir ni u jednom jedinom trenutku. Atmosfera u grupi je od polaska pa do povratka bila odlična. Imali smo svi čvrstu veru i nadu da će nam Gospod podariti izbavljenje. Osim toga i domaćini su bili krajnje predusretljivi i gostoljubivi. Pored svih svojih egzistencijalnih briga i brige za svoje bližnje u Palestini, trudili su se da nađu reči utehe za nas.
Za Monikinu porodicu ovo je bilo prvo pokloničko putovanje na koje je pošla sa ćerkama Kristinom i Emelom, jer je muž poslovno bio sprečen.
– Bile smo otvorene za novo iskustvo i radoznale, a vodič Dušan nas je naučio da gledamo dušom, a ne samo očima. Bili smo na doručku kada je osoblje u hotelu uznemireno telefonirajući počelo da se kreće kroz salu, a onda su se začule sirene. Otac Danilo nas je okupio i saopštio da je Izrael napadnut i ratno stanje proglašeno. On je bio potpuno priseban i rekao je da će se odmah povezati sa svima koji bi nam mogli pomoći. Boreći se protiv panike, izbegavali smo da gledamo televiziju – vesti o ratu. U životu se nisam toliko i tako molila Bogu. U grupi smo se svi zbližili, delili smo veru da će se naše hodočašće dobrim završiti.
Lepote i strahote
Slađanu su, po njenim rečima na ovaj put povele mnoge lepe, ali i teške i bolne situacije na kojima je htela da zablagodari Bogu.
– Dolazak, kao i prvi dani posete svetim mestima bili su za mene nestvarno lepi. To je neuporedivo sa bilo kojim putovanjem, a mnogo sam putovala. Sama vest o ratu, u kome smo se nenadano zatekli, nije me potresla toliko koliko vesti o otmici, a potom i smrti unuka našeg vodiča Dušana Mihaleka.
Iako su Slađanu osećaj da su jedni za druge tu, kao i odlučnost oca Danila i njegove supruge Helene veoma ohrabrivali, stajalo je sa druge strane saznanje koje nam je opisala:
– Rat je! Tu pravila nema! Ne znaš šta donosi noć, šta dan i da li uopšte tog drugog dana ima, a mi se nalazimo među tuđim ljudima, tuđe vere, drugih običaja, na drugom kontinentu. Ali tada osetiš i primetiš u čijim srcima si. U tim trenucima sam shvatila kako sve najednom može nestati i koliko je bitno grliti decu, roditelje, prijatelje, smejati se i negovati zajedništvo.
Molitvena podrška
Borba za izbavljenje praćena je velikim iskušenjima.
– Za početak sam uspostavio kontakt sa našom ambasadom u Tel Avivu. Ambasador Vojvodić se trudio do granica njegovih mogućnosti da nam da smernice i uputstva. Međutim, niti smo očekivali previše, niti nam je Ambasada Srbije mogla pomoći. Naime, našu grupu su sačinjavali državljani sedam različitih zemalja. Zabrinjavajuća je uz to bila i činjenica da su nemačke avio-kompanije obustavile letove, što je i bilo logično, dok iz Ministarstva spoljašnjih poslova Nemačke nismo mogli da dobijemo nikakvu informaciju. Čini mi se da su bili potpuno zatečeni novonastalom situacijom – priča otac Danilo.
Tek posle njegovog obraćanja u medijima, pritiska rodbine i prijatelja svih koji su se zatekli u Izraelu, počeli su polako da iznalaze rešenja – vanredni letovi, uputstva…
– Moram reći da nam je tu veoma pomogla i moja ćerka Ana, kao i mnogi dobri ljudi i prijatelji koji su putem društvenih mreža širili istinu o nama i apelovali na nemačku vladu i sve relevantne institucije da reaguju. Direktno su nam se obratili Tomas Kufen, gradonačelnik Esena, Matis Haues, poslanik u Bundestagu i predstavnik iz Kabineta gradonačelnika u Diseldorfu. Dobili smo više poziva iz Patrijaršije iz Beograda. Episkop Ilarion više puta je zvao i nudio pomoć i utehu. Zvali su i sveštenici iz Nemačke. Osećala se molitvena podrška odasvud. Hvala svima!
Nemačka nas razočarala
Dok je otac Danilo vojevao borbu za spasenje svih, poklonici su duboko preživljavali svaki trenutak, o čemu nam Monika i Slađana iskreno govore.
– Otac Danilo je, i pored toga što ni Srbija ni Nemačka nisu mogle na njegove molbe da odgovore u potpunosti, imao toplu reč i reč utehe za svakoga od nas. Ipak nismo mogli da prevaziđemo osećaj da je izostala dobrim delom njihova briga za nas. Rat je počeo u subotu, a mi smo kućama poleteli narednog četvrtka – sa tugom priča Monika.
– Obeshrabrujući i razočaravajući je bio stav Nemačke vlade prema nama u teškoj situaciji u kojoj smo se našli. Da se nismo izborili za medijsku pažnju preko oca Danila, ko zna da li bismo izvukli žive glave – objašnjava Slađana, dodajući:
– Hvala svima koji su se brinuli o nama. Hvala za molitve!
Ljubimo i bližnje i neprijatelje
Otac Danilo na molbu da posle povratka i kraće vremenske distance čitaocima „Vesti“ prenese svoj utisak o putovanju, poručuje:
– Cilj i smisao našeg putovanja bio je da se poklonimo Svetinjama grada Jerusalima i Svete zemlje. Da se sa putovanja, koliko je to moguće, vratimo bolji. Sve što smo videli i doživeli je neprocenjivo. Često ne možemo da biramo okolnosti u kojima ćemo se naći, niti da utičemo na dešavanja oko nas, ali možemo slobodno da izaberemo da budemo ljudi – da ljubimo bližnje svoje i neprijatelje svoje.
I pored svega, Monika je, kao nešto što joj u sećanju iskrsava pri svakom vraćanju na ovo hodočašće, izdvojila posetu hramu u kome je grob Isusa Hrista i osećaj da je koračala njegovim stazama.
– Treba da budemo zahvalni na svakom datom trenutku, kada se u sekundi sve promeni, shvatimo da nije važno ni ko si, ni koliko para imaš, bitni su samo vera, nada, ljubav i dobri ljudi oko nas.
Razmišljajući o poklonjenju svetinjama koje je bilo zamenjeno borbom za život i o rođenoj snazi koja se može suočiti sa svakom situacijom, Slađana je svoje iskustvo zaokružila rečima patrijarha Pavla: „Čuda se dešavaju kada zameniš suze molitvom, a strah verom.“
Svi im se divili
Podsetimo, „Vesti“ su među prvima prenele reči oca Danila dok su bili u Jerusalimu, koji je tada naglasio da među našim hodočasnicima nema nimalo panike. On je dan posle početka rata u hramu Vaskrsenja Gospodnjeg sasluživao u liturgiji kojoj su prisustvovali svi članovi pokloničke grupe.
– Svi nam se dive, Palestinci i Jevreji, jer i ovakvu situaciju koristimo da se molimo Bogu, da pevamo. Ako smo nešto uspeli i u ovakvim okolnostima, onda je to da prikažemo Srbiju i Srbe u najboljem svetlu. Ljudi u grupi koju vodim su najbolji srpski ambasadori na svetu – ponosno je tada istakao za naš list prota Danilo.
Odložene posete
Za novembar ove godine i februar 2024, planirana su bila hodočašća u Svetu zemlju iz Dortmunda i Diseldorfa. Ta putovanja su otkazana i desetinama vernika vraćen je ranije uplaćen novac.
