Naš čuveni pesnik Ljubivoje Ršumović – Čika Ršum, nedavno je brojnu publiku različitih godišta u Eparhijskom centru u Diseldorfu, kako reče vladika Jovan, ohrabrio i obodrio svojom poezijom, recitovanom i pevanom. Odrasle je u detinjstvo vratio, a decu u detinjstvu učvrstio.
Zahvaljujući divnoj saradnji koja se rodila između Jasne Marinković iz Kulturno-sportskog centra Tesla 07 u Diseldorfu , Jelene Andrić iz Dečje onlajn knjižare Kutak u Sigenu i Branka Ršumovića iz Fondacije Ršum u Beogradu i uz svesrdnu pomoć Eparhijskog centra, srela su se u rasejanju i mala i velika deca. Sve zajedno, njih 300, u radosti i najdubljim neskrivenim emocijama povezale su Čika Ršumove rime. Na početku su to bile dobro znane strofe dečje himne „Deca su ukras sveta“. I dok je pesma odjekivala dvoranom dopirući do svačijeg detinjstva, u mnogim očima zablistale su suze, a glasovi su zadrhtali.
Dobrodošlica stihovima
Program, ispunjen spontanošću i uobličen osobenim, toplim i širokogrudim pogledima pesnika, vodile su Jasna Marinković i Jelena Andrić. Dragan Popović, naš konzul u Diseldorfu pozdravio je gosta srdačno mu zahvalivši na poseti, a vladika Jovan je dobrodošlicu iskazao stihovima: „Nastao je divan ršum, stižu deca sa svih strana, sva da vide, sva da čuju, pesničkoga velikana. Seda kosa, brci dugi, al u srcu kao dete, vedro lice i blag osmeh, stihovi će da polete. Dobro došli, Čika Ljubo, uvek ko svoj među svoje, neću da vas zadržavam, a stihovi nek se roje!“
I tako je i bilo, potekla je od Čika Ršuma reka mnogima dobro znanih stihova iz pesama „Ma šta mi reče“, „Glava mi u torbi“, „Au, što je škola lepa“, „Deset ljutih gusara“ i tako redom…
Zahvaljujući voditeljkama, a uz lepu interakciju sa decom, ispričane su priče o čuvenoj olovci sa gumicom koju je mali Ljubivoje iz Ljubiša, kao beskrajno dragocenu nagradu, dobio za svoju prvu pesmu, o važnoj i posebnoj ulozi karatea u njegovom životu i o sreći koja se nalazi u porodici, odrastanju i ljubavi. A iznad svih priča stajala je poruka dragog gosta da se slažemo, volimo, pomažemo i verujemo u ono što radimo. Recitujući odraslima, poklonio im je nekoliko posebnih pesama i pozvao ih da čuvaju kulturni identitet kroz čvrstu saradnju sa institucijama.
Program je završen pesmama „Jednog dana“ i „Domovina se brani lepotom“ koje su Mitra, Anđela i David odrecitovali dragom pesniku i dečjom himnom uz pratnju Milje Tanasković na klaviru.
Svakom reč pažnje
Iako su redovi onih koji su želeli posvetu Čika Ršuma bili beskrajni, on je svakom poklonio reči pažnje i radosti.
Sa knjigom u ruci i osmehom na licu privukla nas je devojčica Anastasija.
– Najviše mi se svidela pesma „Deca su ukras sveta“, nije na nemačkom, ali sam sve razumela i pevala sam. Super je kad svi pevamo! Ja ne pišem pesme, ja volim da crtam. Možda budem slikarka – rekla nam je ozbiljno Anastasija gledajući mamu Suzanu koja ju je osmehom hrabrila da govori za „Vesti“.
Podjednako srećna zbog pažnje koju joj je pesnik poklonio bila je i Valentina, a njena mama Emilija Čitanov nam je rekla:
– Zaista je divno što je organizovan ovakav susret s našim Čika Ljubom. Bilo je divno pevati i recitovati pesme detinjstva svih nas. Posebno sam srećna što sam videla da naša deca te pesme znaju, vole ih i uz njih uživaju. Bilo bi divno da ovako nešto postane uobičajeno za nas ovde. Istovremeno bi nas motivisalo da kod kuće i sami radimo sa svojom decom, da im pružimo što više znanja iz naše kulture. Tako bi se i naša deca više međusobno povezala – kaže Emilija.
Veza sa maticom
Konzul Dragan Popović je sa suprugom uživao u prelepom druženju.
– Ovo druženje ima naročit značaj u očuvanju kulturnih veza dijaspore i matice, posebno što je namenjeno deci koja su rođena i odrastaju u inostranstvu. Izuzetan utisak ostavlja veliki broj dece iz više gradova Severne Rajne Vestfalije, kao i njihovo aktivno učešće u programu. Pohvalio bih i organizatore koji su prepoznali da ovakav oblik druženja nedostaje našoj dijaspori – na tome se i dalje mora raditi. Drago mi je da se gospodin Ršumović rado odazvao pozivu da bude i gost našeg Generalnog konzulata u Diseldorfu – rekao je za „Vesti“ konzul Popović.
Sledeće druženje u oktobru
Važne detalje otkrile su nam organizatorke Jasna Marinković i Jelena Andrić.
– Posle niza manjih kulturnih manifestacija, radionica za žene i decu, ovo je prvi veliki kulturni događaj koji organizuje Tesla 07 u saradnji sa knjižarom Kutak. Dugo smo o ovome maštale, a onda smo odlučile da sve pretvorimo u stvarnost i uradimo nešto važno za očuvanje našeg identiteta ovde. Naša ideja bila je da Ršuma predstavimo našoj publici, našoj deci – i onima koji ga poznaju, a i onima koji nisu čuli za njega. Pozvale smo učiteljice iz srpskih škola u Diseldorfu i Hildenu. One su preuzele zadatak da decu upoznaju sa Ršumom i njegovom poezijom, a deca su danas pevala i recitovala. To nas ohrabruje da već u oktobru organizujemo sledeće druženje – sa ponosom priča Jasna.
Jelena se osvrnula na važnost događaja.
– Društvene mreže nam donose mnogo toga dobrog, ako ih koristimo kako treba. Tako je došlo i do naše saradnje. Pronašli smo se preko Instagrama. Pošto sam 14 godina radila na Dečjem odeljenju biblioteke, predložila sam Jasni da napravimo susret sa dečjim piscem. To je morao biti neko ko je obeležio detinjstvo roditelja i mlađih generacija. Stupile smo u kontakt sa Ljubivojem Ršumovićem, sa kojim sam kao bibliotekar već sarađivala. Broj ljudi i ova atmosfera govore da je prepoznat značaj ovog druženja.
I srpski i nemački
O tome na kakvu je atmosferu, među domaćinima punim nostalgije naišao slavni pesnik za „Vesti“ kaže da je saradnja Fondacije Ršum sa Diseldorfom među prvima koju ostvaruje van granice Srbije.
– Nekada je Kulturno-prosvetna zajednica Srbije organizovala ovakve susrete, a sada je to uglavnom prepušteno privatnim inicijativama. I to nije loše – ja, recimo, ne volim da putujem zvanično među naše ljude, nego da idem poluprivatno, pa šta bude! Bilo je danas mnogo mladih ljudi, dece, ali i odrasle dece koja su sa nama recitovala dečju himnu „Nema sveta ni planete“. Da, deca bi u stvari trebalo da budu ne naša ciljna grupa nego da naš cilj bude tamo gde oni mogu da ostvare svoj identitet i svoje želje. Kada se to rodi i oseti u njihovoj duši, to ostaje za sva vremena. Ne znam šta bih ja u mom Ljubišu dao da sam mogao da vidim živog Branka Ćopića! Ali svejedno, učiteljica nam je pročitala njegovu poemu, nju smo potom igrali za naše roditelje. Tako je Branko Ćopić za mene važna ličnost, jer sam uzimao spočetka njegove rime i sam pisao svoje pesme. Kada sam to jednom prilikom kasnije u Beogradu rekao Branku, kazao mi je onako šeretski kako je on to umeo: „Hajde, Boga ti, dobro si ti ispao na koga si se ugledao!“ Tako se i sada držim toga. U Srbiji se bavim obučavanjem dece talentovane za pisanje. Ponegde primetim svoj uticaj ili uticaj drugog pesnika. Tome ne treba pripisati pogrešno značenje. To znači, pre svega, da dete nosi u sebi matricu u koju je ugradilo recimo moj stih, a kasnije će u nju ugraditi i svoje stihove. A danas, u ovoj eri elektronskih čuda, vrlo je komplikovano naučiti decu da čitaju, da razmišljaju malo apstraktnije.
Na pitanje da kako očuvati naš jezik Čika Ršum je poručio:
– Moram da priznam, danas ovde s decom jezičke barijere nije bilo. Ne treba birati kako će pesma biti prenesena – uz otvorene emocije roditelja, muzičke obrade – neka bude spontano i neka se ti trenuci pamte.
Jedna moja pesma „Samo nam još ale fale“ prevedena je na nemački – „Njas die Drachen alles machen?“
To nije jednostavno i to je uradila naša devojka koja se ovde rodila. Nekada me kolege grde: „Kako ti to misliš!“, ali ja smatram da deca ovde moraju nemački da govore perfektnije od Nemaca. Deca tu žive, ej! Naravno, treba se truditi i preneti im maternji jezik lepo osmišljenim aktivnostima, evo i ovako kako vi to ovde radite.
